KIOSK (br. 18) Samo da prelistam…

KAKO IZDATI KNJIGU U SRBIJI?

A pritom ne izdati sebe?

Vrlo teško, maltene nikako, odnosno, određeni kompromis moraće da se javi na nekoj od relacija: pisac – urednik, pisac – izdavač, pisac – lektor, pisac – dizajner korica, pa i pisac – distributer.

Ko nije spreman na tako nešto, Biberče koji bi da se dâ u opaki boj protiv većeg i opakijeg neprijatelja, bolje da se spremi na veće razočaranje nego na ono koje će doživeti ako li samo dopusti barem malo skretanje sa te krute nepokolebljive putanje zvane – princip.

Dakle, evo svih mogućnosti, a za koje ja znam, da u Srbiji šljakaju, odnosno da dovode do konačišta zvanog „knjiga“ ili „objavljivanje“.

KONKURSI

Vi koji se zanimate „književnošću“ ili barem pratite ko se i odakle pojavljuje na toj ledini i na koji način igra, znate o čemu pričam.

Postoje razni konkursi koje organizuje flambojanta lepeza biblioteka i kulturnih centara, odnosno udruženja građana i književnih udruženja, a koja su mahom pri nekoj od ustanova kulture.

Takvi konkursi su vazda za prvu knjigu, međutim, postoji i, od relativno skoro, konkurs za DRUGU knjigu.

Druga knjiga je fenomen.

Nekome će se još i posrećiti prva knjiga. Upravo preko ovakvih konkursa. Ali izdati drugu knjigu, pogotovo ako se niste koliko-toliko etablirali i nametnuli prvom knjigom, a 99 posto njih ne uspe u tome, onda imate šansu i da vam neko ipak izda još jednu knjigu s kojom nećete znati šta da radite.

Nemojte misliti da sam zajedljiv, i sam sam bio u prilici da šaljem rukopis na spomenuti konkurs za knjigu broj dva. I da ga ne prođem. Bio sam, što se kaže, za dlaku da ga dobijem, ali ipak, ništa od toga.

Iz današnje pozicije, srećan sam što nisam dobio tu nagradu, jer knjiga ne bi izašla kod jednog drugog izdavača, a onda verovatno ne bi osvojila jednu nagradu, pa ja verovatno ne bih letovao u Hrvatskoj mesec dana.

Ko o čemu, pisac o sebi.

Elem, konkursi su super stvar, ali samo pod uslovom da se posle osvojene nagrade, a koja u ovim slučajevima uvek donosi štampanje pobedničkog uratka, sami „iscimate“ da taj štampopis i promovišete.

U tim žirijima uvek sedi barem jedan bitan čovek, figura od simboličkog kapitala koja je i sama pisac, ili čak i pisac-urednik, ili književni krtičar (nije greška), a koji bi mogli da vam posluže u daljem radu na knjizi. Odnosno, na dodeli nagrade se lepo dodvorite personi spomenutog renomea, pa se onda malo kuckajte mejlom, pa onda idite na njegovu promociju ili neku sličnu zgodu na kojoj vidite da je i on na Facebook-u kliknuo da će se pojaviti…

Što kaže Jernej Kopitar: networking.

Takođe, spomenute društvene mreže iskoristite maksi-maksi-maksimalno moguće. Nemojte naplaćivati vaš bljutavi početni ukoričeni školski rad. Bolje ga delite, ali onim ljudima koji bi, ako im se kojim slučajem svidi, mogli da ga dalje podele na društvenim mrežama, preporuče drugima itd.

Nije bitno što tu para nema, a možda ćete ih i gubiti, sve i da vas je izdao „pravi“ izdavač, para ne bi bilo ni za mesečne režije.

Dakle, ko se odluči za konkurse, neka ih shvati kao mogućnost, nožni palčić zaboden između vratnice i ragastova „književne scene“, a koja će, uz pomoć tog teksta, moći sve više da odškrinjuje.

Kome je ovo „too much“, molim, neka ostane sam sa svojih 200 primeraka koje će mu dati kao „nagradu“, pa neka ih valja preko društvenih mreža i Kupinda. Možda se i opari.

Naravno, ovo sve važi ako imate manje od 27-30 godina, pošto svi ti konkursi imaju otprilike tu vremensku granicu.

„ŠKOLICE“ „KREATIVNOG“ „PISANJA“

 Nakotilo se ovakvih „školica“ na sve strane, a one obično pri sebi poseduju i nekakvu nakladničku delatnost, ili su barem u prijateljskim odnosima sa nekim od izdavača u Srbiji.

Tu je stvar jasna: budeš vredan, redovno pohađaš „nastavu“, platiš pisca-moderatora da te „nauči“ da pišeš kao što bi platio trenera pilatesa da te nauči pilatesu, i na kraju izdaš knjigu. Možda.

Odnosno, ako dovoljno redovno idete na te tečajeve, ako to što pišete nije baš totalni krš, a još se i dopadnete velikom žrecu koji te školice organizuje, eto vama ukoričenog teksta.

Da ne grešim već pregrešnu dušu, ima tu ponekad i dobrih prvih knjiga, pa čak i drugih i trećih, ali je uglavnom to neki vrlo začudni „perpetuum mobile“: kao neka ovaploćena sinegdoha izdavačkog i spisateljskog posla. Sve je tu, sve liči, ali kao da je tu samo sebe radi, kako bi se samopotvrdilo.

PLATI, PA KLATI

Digitalna štampa je u izdavaštvo unela javašluke i marifetluke o kojima bi mogao da se napiše poseban blog, tako da ću mudro uštekati tu temu za neki drugi put.

Ipak, treba spomenuti i ovu opciju. Ima i previše štamparija koje nude „uslugu štampanja knjige“. To znači da će neko da vaš raskupusani uradak ipak „uobliči“ u knjigu: podariće mu margine, možda čak i neki blagi lektorski posao, a staviće ga između korica i umesto vas registrovati u Narodnoj biblioteci Srbije.

To će, tehnički, biti knjiga, ali čemu će ta knjiga bez distributera i izdavača da služi, malo kome je jasno. Ali, to što je registrovana joj daje određenu moć: možete je na miru prijaviti na sve nagrade, kao i na bibliotekarski otkup.

Tu je, recimo, izuzetak čovek koji pohodi društvene mreže pod nazivom Radioaktivni Komarac. On se „odrekao“ izdavača i sve radi sam. Treba imati u vidu da je on mudro razvio vrlo popularan podkast, kao i takozvani „didžital“, odnosno prisustvo na društvenim mrežama, pa je napravio sjajan poligon za plasiranje svojih dela.

Drugim ljudima to verovatno neće poći za rukom u toj razmeri.

IZDAVAČI

Ako nažalost imate koji mesec ili godinicu više od navedenog kriterijuma, ne ostaje vam ništa drugo nego li da se okrenete izdavačima.

Pošto sam prvo naveo konkurse, mogu i ovde da počnem sa njima. Dve-tri izdavačke kuće organizuju konkurse, a na kojima mogu da učestvuju SVI, dakle i afirmisani i neafirmisani pisci, bilo stari, bilo mladi.

Podatak da je na jedan takav konkurs lane stiglo preko 500 romana, govori u korist toga da je bolje da zavrtite ružu ili uplatite loto, pa da stvarno dobijete neke pare i onda na miru pišete i ne brinete o izdavanju.

Ipak, ako se nameračite na takvu hazardersku vratolomku, znajte da će vaš rukopis u većini slučajeva preporučiti tri stvari: naslov, početak i kraj. Ako se te tri tačke poklope i formiraju trougao misterioznijeg sastava od bermudskog, onda će možda doći i do čitanja ostatka teksta.

Ovo ne pričam napamet, već poučen mudrim rečima jednog od retkih profesora sa FDU koji je imao šta da prenese od znanja, u naše male praznjikave studentske tintare. Otkrio nam je mnoge zanatske tajne, pa i jednu koja se tiče prijemnog ispita za dramaturgiju. Naime, vi predajete dramu ili scenario kao rad kojim pretendujete na jedno od deset mesta na klasi. Ako vas za vreme prijemnog pitaju o naslovu, početku i kraju, ili vam ih pohvale/pokude, znači da ništa drugo nisu ni čitali, nego su to prelistali, pre nego što ste ušli u učionicu, na usmeni deo prijemnog ispita.

Slično je i sa urednicima u izdavačkim kućama. Oni, ruku na srce, jesu pretrpani. U većim izdavačkim preduzećima, urednici ponekad moraju da „rode“ pedeset (50) rukopisa godišnje. Ne isključivo domaćih autora, ali su odgovorni za otprilike jednu knjigu nedeljno.

Taj „dijagonalni“ način čitanja, odnosno „preleta“ preko teksta, najvidljiviji je u nespretnim „blurbovima“ iliti po srpski recenzijama na krajevima knjiga, koji se često ne poklapaju sa onim što na kraju pročitate u toj knjizi. Ne radi se čak ni o navlakuši, „clickbait“-u književne vrste, već o brzini produkcije, nemaru, i štancovanju, koje dovodi do površnih „čitanja“.

Kod nekih recenzija se čak i može videti ova formula sa FDU: pogledajte samo, biće reči o naslovu, koji se ogleda kroz početak knjige, a onda malo o kraju – i to je to.

Dakle, ko prođe krugove pakla vrlo upitnih čitanja silnih tekstova koji dospeju na te konkurse izdavačkih kuća, svaka mu čast. Ali, izračunajte sami: u rokovima koji su zadati za konkurs, bukvalno je fizički nemoguće da su pročitali sve. Ma i trećinu.

Ako niste raspoloženi za tamičenje a la „They Shoot Horses, Don‘t They“, nego hoćete da se obratite direktno izdavaču, izvolite, uglavnom postoji mejl na svakom sajtu svakog izdavača.

Svetska pandemija je i tu promenila pravila igre, tako da su mnogi izdavači uklonili mejl adresu, ili su vrlo direktno napisali da ne primaju rukopise, jer su zatrpani i ne stižu da ih obrade.

Pisalo se u karantinu, bogami.

Šta vam onda preostaje?

Da znate nekoga ko je urednik, ili ko je dobar prijatelj urednika. To je bukvalno jedini način da se dođe do toga da vaš rukopis neko barem pogleda, razmotri, a onda u ko zna kakvom očaju – između tone drugih knjiga kojima jedva uspeva da se pozabavi u svom malom glodurskom infernu – baci pogled i na njega.

Spremite se da čekate i čekate, a onda i da podsetite prijatelja da podseti svog prijatelja, a kad prijatelj podseti prijatelja, onda se spremite da čekate još malo, sve kako biste dobili neki neodređeni „generički“ odgovor u kojem vas odbijaju.

Neki će biti i bezobrazni, neki će vam dati totalno neknjiževne razloge za odbijanje vašeg uratka da nećete moći ni da se naljutite, neki će, i pored sveg cimanja i svih poznanstava, ostati nemi na vas i vaše delo, a neki će čak i da pohvale rad, ali on se prosto „ne uklapa u izdavački plan.“

A nekome će se posrećiti i neko će mu zaista i izdati knjigu na ovaj način. Ipak, treba ponoviti: vrlo retko. I to samo uz poznanstvo sa urednikom ili izdavačem.

Naravno, niko vas ne sprečava da se migoljite na književnim večerinkama, promocijama, sajmovima knjiga, seminarima, prezentacijama i kafanama, pa da uz pomoć socijalne i druge inteligencije bogom vam dane i godinama bildovane, sami dođete do rezultata.

Čuda su se dešavala, čuda će se dešavati.

ČUDO

Ovde nemam mnogo šta da dodam, vrlo je jasno iz podnaslova: ponekad se desi čudo.      Katkad neki urednik ili neki izdavač vidi u kakvom tekstu samo njemu znan potencijal, ili mu autor bude simpatičan, podseti ga na prvog mačka kojeg je dobio za trinaesti rođendan i prosto ne može da odoli tom liku i delu, pa ga objavi.

Meni se to desilo sa prvom knjigom.

A i ostale knjige koje sam izdao imale su uvek barem mrvicu nekakvog čudesa u sebi; mali milion stvari je morao da se poklopi da dođem do nekog broja telefona ili mejla, do nekog čoveka, te da ostvarimo normalan kontak.

„A mora da sam stvarno luda,

kada verujem u čuda…“

Nego, šta kad izdate knjigu?

Tu tek počinju muke. Ali o tome ćemo u drugom blogu.

Miloš K. Ilić rođen je 1987. godine, u Pančevu. U rodnom gradu je pohađao osnovnu i srednju školu. Studirao je dramaturgiju na FDU.

Izdao je zbirke pripovedaka „Priče o pivu“ (Laguna, 2008) i „Umorni kao psi“ (Partizanska knjiga, 2017).

Dobitnik je nagrade „Edo Budiša“ (2018) za zbirku priča „Umorni kao psi“.

Radio je kao dramatrug na predstavama „Mizeri“ (Atelje 212) i „Tačka ključanja“ (premijera SKC Beograd), čiji je i autor. Diplomska drama „Čovek bez mase“ izvedena je 2013. godine na Ex Teatar Festu, u Pančevu.

Za Radio Beograd napisao je radio drame: „Ruka“, „Rat“, „Smrt Kraljevića Marka“, „Metak u mrak“, „Rabadžije“, „Trči“, „Lotrek“, „Po zanimanju Očivad“, „Slepi“, „Lotreamon“, „Ogledala Danice Marković“, „W.“

Objavljivao priče u časopisima: „Polja“, „Koraci“, „Ruko­pisi“, „Kvartal“, „BUNKER“, „NIN“, „Trag“, „SENT“, „Dometi“, „Zlatna greda“, „Prosvjeta“, strane.ba, eckermann.org.rs; kao i u antologijama „Gavrilov princip“ (2014) i „Pre vremena čuda“ (2020)