Kultni roman Žaklin Arpman – filozofska distopija koja preispituje suštinu ljudskosti

Četrdeset žena zatočeno je u podzemnom bunkeru. Ne znaju ko ih je zatočio, niti zašto, niti koliko dugo su tamo. Imaju struju, vodu i hranu. Pod budnim okom stražara, one nemaju sećanje na to kako su dospele tamo, ne znaju za protok vremena i imaju samo maglovite uspomene na život pre zatočeništva. Godine prolaze u monotoniji, sve dok se jednog dana ne oglasi sirena i vrata se otvore.

Upravo ovako počinje roman „Ja, koja nikad nisam poznala čoveka“ Žaklin Arpman. Kratko, a ipak monumentalno delo koje nastoji da odgovori na pitanje: da li je biti čovek nešto što se uči ili je, pak, čovečnost inherentno ljudska osobina, bez obzira na okolnosti.

Ali vratimo se na početak. Ako se pitamo kako je do tog zatočeništva junakinja došlo, do tog zločina iz kog odjekuje duh koncentracionih logora, ne dobijamo odgovore. Dobijamo jedino mogućnost da ih sami potražimo. Žene izlaze napolje i zatiču svet koji ne liči na Zemlju. Pejzaž je prazan, bez ljudi, bez gradova, bez zvuka. Kao da su poslednja preživela bića jednog prostora koji im je stran.

I dok pokušavaju da se snađu u toj sablasnoj tišini, roman se ne pretvara u naučnu fantastiku o preživljavanju, već u meditaciju o suštini postojanja. Šta nas čini ljudima kada više nema društva, jezika, tradicije, ljubavi, religije? Kada nestane sve što nas uči ko smo, da li nešto u nama i dalje ostaje?

Naratorka bez prošlosti

Pripovedačica romana je devojčica koja nikada nije živela izvan svog zatvora. Rođena, potencijalno, u zatočeništvu, odrastala je bez ikakvog znanja o spoljašnjem svetu. Ona ne zna šta je ljubav, šta je porodica, čak ni šta znači biti žena. Njen pogled na svet je neutralan, gotovo bezbojan, i upravo zato duboko potresan.

Ona posmatra sebe kao stranca. Ne zna da prepozna emociju, ali zna da oseća. Ne razume smisao dodira, ali zna da joj nedostaje. U njenom pogledu nema kulture ni prethodnog znanja, već jedino čiste, ogoljene radoznalosti bića koje želi da razume šta znači to što postoji.

To je, istovremeni, i najteže pitanje koje roman postavlja: Da li bismo i dalje bili ljudi ako nas niko ne nauči šta to znači?

Ljudskost bez civilizacije

Dok žene putuju po pustom svetu, susreću se s prizorima koji su istovremeno realistični i halucinatorni  – napušteni bunkeri, identični onima iz kog su pobegle, reka koja ne teče, krajolik bez života. Svaka scena izgleda kao fragment sna. Ali ono što je zaista jezivo nije spoljašnji svet, već ono što se otkriva unutra, u nama samima.

Arpman prikazuje ljudskost ne kao rezultat društva, već kao njegovu suprotnost. U trenucima kad nema nikoga da nas vidi, kad nema društvenih uloga, kada nema nagrada ni kazni, pokazuje se ono najdublje u čoveku.

U svetu bez smisla, likovi i dalje biraju saosećanje, nežnost, pažnju. To je Arpmanin tihi trijumf: ljudskost ne umire ni kada sve drugo nestane.

Između filozofije i emocije

Knjiga deluje jednostavno, ali je istovremeno i filozofski traktat i distopija i intimna ispovest. Možemo je čitati kao meditaciju o izolaciji, o gubitku sveta, o prirodi empatije. Ali i kao priču o jednoj devojčici, devojci, ženi i, konačno, starici, koja u svojoj samoći otkriva ono što nikad nije imala – osećaj pripadanja.

Arpman ne koristi okrutnost da bi šokirala. U njenom pisanju nema brutalnosti radi efekta, već svaka scena ima svoju svrhu. To je retkost njenog umeća: roman o patnji koji ne postaje mučan, nego prosvetljuje.

Kao da kroz tamu pokazuje svetlo koje se nalazi u samom činu posmatranja.

Ogledalo savremenog sveta

Dok čitamo o ženama koje ne znaju ništa o spoljašnjem svetu, ne možemo a da se ne zapitamo koliko smo i sami zatočenici svojih konstrukata. Možda su njihovi zidovi betonski, a naši digitalni. Oni se zovu rutina, pritisak, uloga, očekivanje. I kao i te žene, i mi često živimo u sistemu čija pravila ne razumemo, čekajući neku sirenu koja će nas osloboditi.

Istovremeno, ovo je i roman o zločinima koji se dešavaju svakog dana, svugde na svetu, stotinama hiljada godina unazad još od začeća ljudskog roda. O ljudima lišenih slobode i čovečnosti, koji često ni ne saznaju zbog čega su baš oni osuđeni na najokrutniju patnju. Ako odgovor na to pitanje uopšte i postoji.

„Ja, koja nikad nisam poznala čoveka“ postaje tako roman o svakome od nas. O potrazi za smislom kad ga svet više ne nudi, o snazi da se pronađe toplina i u najhladnijem pejzažu.

Zašto ovu knjigu treba pročitati?

Zato što nas tera da zastanemo. Da oslušnemo tišinu u sebi. Da se zapitamo ko bismo bili da smo lišeni svega što mislimo da nas određuje.

Arpman nam pokazuje da čak i kad sve nestanu jezik, ljubav, društvo, istorija u čoveku ostaje nešto što ne može biti uništeno: radoznalost, saosećanje, potreba da razume svet.

Zato ovaj roman nije mračan. On je, paradoksalno, knjiga nade. Čitajući ga, shvatamo da ljudskost nije privilegija, već upornost duha.

👉Pročitajte roman „Ja, koja nikad nisam poznala čoveka“ Žaklin Arpman.

To nije knjiga koju se čita u dahu, već knjiga koja se čita u tišini i dugo pamti.