KIOSK (br. 19) Samo da prelistam…

KAKO IZDATI KNJIGU U SRBIJI? 2. deo

Ako ste pročitali prethodni blog o svim meni poznatim načinima izdavanja knjige u Srbiji, evo i nastavka.

Ako niste pročitali prethodni blog, nije neophodno ni sad to da učinite. Ovaj će vam biti jasan i bez njega. Međutim, neke informacije i zapažanja će se neminovno izgubiti, jer, dok pišem, podrazumevam da je poznato sve i iz pređašnjeg pisanija: Kako izdati knjigu u Srbiji?

Dakle, vi ste mladi poeta u poletu, hoćete da izdate i odlučili ste se da poslušate savet malko starijeg i još manje iskusnijeg kolege, pa ste se opredelili za jednu od opcija za izdavanje: samizdat; izdavač; „školice“ „kreativnog“ pa još i „pisanja“;  konkursi.

Ili ste možda jedan od onih sanjalica, pa ste se opredelili za opciju – čudo. I sad čekate da se ono desi, pošto to tako funkcioniše: ne može neko da „radi“ na čudu.

U svakom od ovih slučajeva, postoji jasno uputstvo na pitanje: a šta dalje?

Ono glasi: društvene mreže.

Piščevo prisustvo je danas mandatorno na tim aplikacijama, ako želi da iole „postoji“ za svoje čitaoce, a često i prevodioce, organizatore festivala i književnih „hepeninga“, druge pisce, a i urednike, te vlasnike izdavačkih kuća.

U intimi privatnih poruka na socijalnim mrežama dešavaju se razne stvari: kuju se takozvani „izdavački planovi“; dogovaraju nagrade; dobijaju lascivne ponude; ugovaraju se učešća u antologijama; upućuju pozivi za književne večeri…

A gde je tu vaša knjiga?

Pa, negde između jednog, i drugog, i trećeg paraknjiževnog događaja ili dogovora iz gore navedene liste, ili iz nekih još opskurnijih.

Na društvenim mrežama postoji otprilike tri vrste autora, odnosno tri tipa ponašanja pisca na tim platformama.

1) ĆUTLJIVAC

On je sve vreme tu, vidite da pomno prati vaše „storije“. Sve „lajkuje“, ali retko kad šta sam „okači“. Profil mu je mršav, štur, sa dve-tri slike sopstvene knjige ili sa neke književne večeri. Okačiće katkad nešto poput svog gostovanja na festivalu i to je to. Poseduje li psa ili mačku, kačiće uglavnom njihove fotke.

2) INTERNET RATNIK

Taj će vas pozivati na svaki protest koji se organizuje u Beogradu. Deliće dobrotvorne „postove“ za ovu ili onu akciju prikupljanja novca/odeće/knjiga. Pored toga, „postovaće“ isključivo svoj lik i delo, ali uvek u nekoj „nenametljivoj“ atmosferi, tipa: slučajno sam se zatekao na ovoj divnoj visoravni u Patagoniji, a još slučajnije sam imao svoju knjigu pri ruci za fotkanje. Igrom slučaja sam sedeo sa ovim poznatim piscem u ovom poznatom kafiću, a, eto, iz džepa mi je, kad sam se sagnuo po 20 dinara koji su ispali kelneru, isto tako iskočila moja knjiga, pa smo se fotkali sa njom.

3) DOBRA VILA

To je „književna figura“, čovek sa dovoljno simboličkog kapitala uz pomoć kojeg bi mogao da vodi neki podkast o književnosti, recimo. On je uvek tu, pogotovo ako nekom mlađanom piscu treba pomoć, očinski savet, ili „veza“ da izda u nekom književnom časopisu. „Napiši u mejlu da sam te ja preporučio“, nije samo preporuka za tebe, već i za njega samog, kad sledeći put uđeš u knjižaru.

Ovaj poslednji ne možete još uvek da budete, ali treba ga istaći, kad smo već kod društvenih mreža, jer može biti vrlo koristan za dalji razvoj događaja.

Pošto ste napravili nalog na društvenoj mreži, ili onaj koji ste već imali optimizovali da postane dobar „izlog“ za vaš uradak, treba se – nametnuti.

Dodajate što više ljudi „iz sveta književnosti“ za prijatelje, pokušavate da ostvarite neki kontakt, možda i prijateljstvo, pratite čitavu lepezu književnih događaja (ako niste iz Beograda, onda džaba pratite), a na neke od njih i odete. Bacate se u spomenuti „networking“.

Pripadate li slučajno onoj feli ljudi kojima se sve ovo gadi, ili im je prosto dosadno, a niste tu samo zbog para, onda nema veze, na pravom ste putu i ovakva „uputstva“ ne terbaju vam u tri života: znate šta vam je činiti.

Želite li, ipak, da se uhvatite u vrzino kolo srpske književnosti, molim, sad i tu znate šta vam je činiti. A evo i nastavka.

Pretpostavimo da ste izdali kod pinokijevski rečeno „pravog“ izdavača. Ako je u pitanju veći izdavač koji poseduje sopstvene knjižare, ili barem dobru distribuciju, onda je vaš posao manje-više okončan. Ostaje još samo da se vredno materijalizujete na svim dešavanjima koje vaš izdavač priređuje, da kupujete njegova izdanja i uredno ih pohranjujete na društvenim mrežama: najbolje je da nalakirate nokte na nogama, uvalite sklopljenu knjigu na butine koje se presijavaju od kreme za sunčanje, pa da, sve sa pučinom u pozadini, opalite koju fotku knjige i batačića. To ne samo da će i izdavaču da prija, već i vašim pratiocima. Možda to nije vaš fazon, lako pocrvenite, ili nemate para za letovanje: onda će poslužiti i neki kafić, stočić, kafica na njemu, knjiga pored šoljice, možda i koji citat ili podvučena stranica.

Međutim, ako ste zaglavili kod manjeg izdavača, nemate mnogo opcija. Možete da se nadate da on ipak ima neka poznanstva, te da će vaš knjižuljak na taj način završiti u nekim najširim, širim, uskim, užim i najužim krugovima za tu i tu nagradu, pa da će na taj način i da privuče pažnju na sebe.

Ne budite budalasti, nagradu nećete dobiti. Lista čekanja postoji, iako možda nije poznata široj javnosti, vrlo je dobro znaju književni arbitri.

U svakom slučaju – manji izdavač. Pored ovog književnog ruleta, ostaje vam još da budete „prisutni“, što u zbilji, što na društvenim mrežama. Tu vam je premija ako vas neki „iskusniji“ kolega preporuči, ili završite u milosti popularnog „bookstagram“ profila. U suprotnom, slaba vajda.

Možda je vaš prvi književni uradak ugledao svetlost dana uz pomoć jedne od nakladničkih delatnosti usko povezanih sa nekom od „školica“ „kreativnog“ „pisanja“. Onda možete da se prepustite mirnom bivstvovanju u nepostojanju van okvira te književne grupice. Ionako je u tom slučaju sva prilika da ste slika i prilika vašeg književnog „kouča“, pa to i nije tako loša vest za nas ostale: ostati stopljen sa masom ostalih klonova.

Ako ste u toj neprilici da ste knjigu izdali uz pomoć nekog od konkursa, onda nemam šta mnogo više da dodam, a što već ovde ili u prošlom blogu nisam rekao: koristite taj loše ištampan i katastrofalno dizajniran knjižuljak kao kakvu-takvu vizitkartu, sa nadom da će biti bolje.

U svkaom od ovih slučajeva, bitno je da ostanete u dobrom odnosu s izdavačem. Dobar odnos znači da se uortačite, ili barem da se osmehnete kad pričaju viceve. Bez toga, izdavač će prosto da vas „prepusti slučaju“, odnosno, ono malo vremena što je namerio za bavljenje vašom knjigom, svešće se na nimalo vremena. Ovo bi moglo i da se podrazumeva: pa naravno da ćete da budete okej sa vašim poslodavcem. Međutim, u Srbiji nije to baš tako. Odnosi su ovde, pa čak i ti poslovni, u mnogome pod okriljem privatnog delovanja, ili u nekim slučajevima, uslovno rečeno, ideološkog. A ona često znaju da se ne podudaraju, to jest, da ono što pišete nema veze s onim kako se ponašate. To ume da napravi šum. Što zna da bude nezgodno u sredini koja je toliko mala da su svi neki prijatelji, kumovi, bivši ili sadašnji momci/devojke, a da ujedno sede u nekim žirijima, na uredničkim mestima, ili da kod njih dolaze ljudi, kao kod Pitije, po mišljenje.

Sve ovo možda zvuči previše crno, cinično, depresivno, ali šta da vam radim, sve je to prosto tako. Ali ne znači da zbog toga treba odustati od izdavanja. Ko misli da ima šta da kaže, na sebi svojstven način, molim, rokajte.

Miloš K. Ilić rođen je 1987. godine, u Pančevu. U rodnom gradu je pohađao osnovnu i srednju školu. Studirao je dramaturgiju na FDU.

Izdao je zbirke pripovedaka „Priče o pivu“ (Laguna, 2008) i „Umorni kao psi“ (Partizanska knjiga, 2017).

Dobitnik je nagrade „Edo Budiša“ (2018) za zbirku priča „Umorni kao psi“.

Radio je kao dramatrug na predstavama „Mizeri“ (Atelje 212) i „Tačka ključanja“ (premijera SKC Beograd), čiji je i autor. Diplomska drama „Čovek bez mase“ izvedena je 2013. godine na Ex Teatar Festu, u Pančevu.

Za Radio Beograd napisao je radio drame: „Ruka“, „Rat“, „Smrt Kraljevića Marka“, „Metak u mrak“, „Rabadžije“, „Trči“, „Lotrek“, „Po zanimanju Očivad“, „Slepi“, „Lotreamon“, „Ogledala Danice Marković“, „W.“

Objavljivao priče u časopisima: „Polja“, „Koraci“, „Ruko­pisi“, „Kvartal“, „BUNKER“, „NIN“, „Trag“, „SENT“, „Dometi“, „Zlatna greda“, „Prosvjeta“, strane.ba, eckermann.org.rs; kao i u antologijama „Gavrilov princip“ (2014) i „Pre vremena čuda“ (2020)