Zavirite u knjigu „Ja, koja nikad nisam poznala čoveka“ Žaklin Arpman:

I tada sam, dok sam se tresla od jecanja, saterana u ćošak, prekasno, zaista prekasno, bila primorana da shvatim da sam i ja volela, da sam bila sposobna da patim i da sam uprkos svemu ipak bila čovek.

***

Od kad znam za sebe, ja sam u podrumu. Da li se to zove sećanje? U onim retkim prilikama kada su žene pristajale da mi ispričaju ponešto iz svoje prošlosti, njihove priče bile su pune događaja, dolazaka i odlazaka, muškaraca. A ja, ja sam svedena na to da sećanjem nazivam osećaj da postojim na istom mestu, sa istim osobama, dok radim iste stvari, kao što su jelo, vršenje nužde i spavanje. Dani su se, veoma dugo, od­vijali na identičan način, a onda sam počela da mislim kako se sve promenilo. Ranije se nije dešavalo ništa drugo osim tog ponavljanja istovetnih radnji, i delovalo mi je da vreme stoji, iako sam nejasno shvatala da rastem i da ono prolazi. Moje sećanje počinje mojim besom.

***

Bila sam sve vreme loše raspoložena, ali to nisam znala jer nisam poznavala termine koji su označavali raspoloženja. Žene su se motale tamo-amo baveći se retkim svakodnevnim poslovima, i nikada nisu tražile da u tome učestvujem. Ja bih se sklupčala i posmatrala ono što je imalo da se vidi. A kad malo bolje razmislim: to je bilo gotovo ništa. One su sedele i brbljale, ili bi, dvaput dnevno, pripremale obroke. Malo-pomalo, počela sam da obraćam pažnju na čuvare koji su neprestano obilazili kavez. Uvek ih je bilo po trojica, na nekoliko koraka jedan od drugog, posmatrali su nas, i običaj je bio da ne primećujemo njihovo prisustvo, ali ja sam postala znatiželjna. Shvatila sam da je jedan bio drugačiji: viši, mršaviji, a posle nekog vremena shvatila sam i da je bio mlađi. To me je mnogo zainteresovalo. Kada su bile dobro raspoložene, žene su dozivale u sećanje muškarce i ljubav, šašavo bi se smejale i rugale mi se kada sam ih pitala šta je smešno. Pamtila sam šta sam mogla: po­ljupce, koji se daju na usta, grljenje, odmeravanje od glave do pete, što uopšte nisam razumela, onda je tu bilo i neko sedmo nebo – kunem se! Kako nisam videla nikakvo nebo, ni prvo ni ostala, nisam se na tome zadržavala, baš kao ni na pritužbe o brutalnosti, to boli, njih baš briga za žene, ostave ih trudne i pobegnu govoreći: „Kako da znam da je moje?”. Ponekad su izjavljivale kako nisu ništa izgubile, a ponekad bi plakale. Ja sam bila predodređena da ostanem devica. Jednog dana sam skupila snage da prevaziđem svoj bes i pitala sam Dorote, onu manje nepristupačnu od dve starice.

– Jadna mala!

I posle nekoliko uzdaha, odgovorila mi je kao i obično:

– Šta bi ti značilo da znaš kad to ne može da ti se desi?

– Zato što želim da znam! – odgovorila sam besno, i izne­nada shvatila zašto mi je to bilo toliko važno.

***

To ju je tada umaralo jer nije uviđala čemu će mi služiti to znanje, ali sam ja insistirala: toliko je malo toga bilo da se nauči da ništa nisam smela da propustim. U glavi sam imala reči za stvari koje nikada nisam videla, a još manje dotakla, kao što sam upravo sada činila, ali sam odmah prepoznala knjigu i bila sam toliko dirnuta da se umalo nisam ugušila. Da sam stajala, sigurno bih pala. Držala sam najvrednije bogatstvo, jedan od izvora za napajanje znanjem tog sveta u koji nikada neću ući.

***

Poneki put sam sedela pod nebom, kad je bilo vedro, posmatrala zvezde i izgovarala glasom koji je postao tako promukao: „Gospode, ako si negde, visoko, i ako nemaš mnogo posla, dođi da mi kažeš koju reč, jer sam veoma usamljena i bilo bi mi veoma drago.” Ništa se nije dogodilo. Slobodna sam da mislim da je ovo čovečanstvo, a pitam se da li mu uopšte pripadam, zaista imalo mnogo mašte.

***

Bila sam zapanjena. Još nikad nisam čula muziku, iako sam znala da postoji. „Pogledajte”, reče Anabel, „kako je nebo lepo”, i sve su okrenule pogled ka zalasku. Nekoliko uzvika se brzo utišalo pred neočekivanom veličanstvenošću boja. Ja, koja to nisam poznavala, nisam nikada videla te nijanse roze i lila, znala sam samo za sivilo podruma: duge linije purpura stapale su se u ljubičastoj, neki oblaci su izgledali kao da su zeleni pod zracima zlatnog sunca koji su prolazili kroz njih. Ostala sam bez daha, i htela sam da postavim Tei pitanja kada se Rozetin glas pojačao, razgovetan i moćan, u tišini. Prožela me je neka vibracija, kao udaljeni eho onog zanosa koji je trajao i suze su mi navrle na oči. Dugo je pevala, druge žene su je muklo pratile, sunce je nestalo u nekoj vrsti duge i tihe ovacije i sumrak se nadvi nad ravnicom.

***

Smena dana i noći je samo fizički fenomen, vreme je nešto što se tiče ljudskog bića i, zaista, kako bih mogla sebe da smatram ljudskim bićem, ja koja sam poznala samo trideset devet osoba, sve žene? Mislim da vreme ima veze sa dužinom trudnoće, rastom mališana, svim onim stvarima koje nisam doživela. Kada bi mi neko govorio, postojalo bi vreme, početak i kraj onoga što bi mi bilo rečeno, trenutak kada odgovaram, pa sledeće reči. I najmanji razgovor rađa vreme. Možda sam pokušala da ga stvorim ispisujući ove stranice: počinjem ih, ispunjavam rečima, gomilam ih, ali i dalje ne postojim jer ih niko ne čita. Posvećujem ih ne znam kom čitaocu koji se verovatno nikada neće pojaviti. Ali ako se pojavi, on će ih pročitati i ja ću zauzeti neko vreme u njegovoj glavi. On će imati moje misli u sebi: on i ja ćemo tako isprepleteni činiti nešto živo, što više neće biti ja, jer ću biti mrtva, a što neće više biti ni on kakav je bio pre čitanja, jer će moja priča od tada, kada se pripoji njegovom duhu, biti deo njegove misli.

👉Zaintrigirani? Pročitajte roman „Ja, koja nikad nisam poznala čoveka“ Žaklin Arpman.