KIOSK (br. 17) Samo da prelistam…

NEZAVISNI MEDIJI, TRICE I KUČINE

Ruski šef diplomatije je napravio turneju po zemljama Južne Amerike na kojoj bi mu pozavideli svi iskusni muzičari.

Prelećući iz jedne zemlje u drugu, Lavrov se sastao sa raznoraznim zvaničnicima, i sa svima njima je to susretanje prošlo manje-više po ustaljenim protokolima, ali se ipak neko usudio da napravi mali „twist“ u učmaloj političkoj zbilji.

Potpredsednica Venecuele Delsi Rodriges je dočekala Lavrova tako što se krila iza vrata prostorije u koju je on ulazio sa svitom, a da bi, kao nestašno dete zaskočila svog taticu i tako ga prijateljski prepala.

Reakcija Lavrova se činila iskrenom – nasmejao se i zagrlio vragolastu političarku – a i sam čin potpredsednice izgledao je zaista spontano.

Delsi Rodriges je odavno upoznala Lavrova, a još 2019. godine je bila u poseti Moskvi, gde su se, mora biti, spajtašili.

Međutim, stari Sigmund nas uči kako ništa nije slučajno, iako je cigara ponekad zaista samo cigara, ovde se svakako radi o majstorima marketinga iz Venecuele, ili odakle god da Rodriges kupuje svoj PR tim.

Ipak, meni je to sve izgledalo groteskno, pre svega jer sam prisustvovao još jednom divnom primeru gde stvarnost imitira umetnost.

Naime, setio sam se genijalne serije „Veep“ (2012-2019), koju je smislio, napisao, a katkad režirao Armando Januci, škotski sineasta koji je „Veep“ skrojio po svojoj UK mini-seriji „The Thick of It“ (2005).

„Veep“, kao što joj ime sugeriše, prati političke i lične zgode i nezgode potpredsednice SAD Seline Mejer (Džulija Luis-Drajfus), koja je okružena gomilom uglavnom nesposobnih, ali preambicioznih konsultanata, pomoćnika, menadžera, i vođa raznih kampanja.

I sama Selina Mejer nije najorganizovanija i najbistrija osoba koja bi trebalo da bude čovek br. 2 u svetskoj super-sili, ali kako niko u svetu koji je stvorio Armando Januci ne pokazuje previše pozitivnih osobina, Mejer se sjajno uklapa u izopačenu, komičnu sliku američke i svetske političke scene, koju kao da je osmislio hiper-Rable.

Ko nije gledao ni „The Thick of It“ ni „Veep“, eto mu ideje za opak štonokažu „bindž“, a Armando Januci takođe ima još jedan maestralan projekat u svojoj scenarističko-rediteljskoj karijeri – film „The Death of Stalin“ (2017), u kojem je uspeo da crnom komedijom pretoči istorijski događaj u urnebesno filmsko ostvarenje.

Ali da završim s reklamom i blurbovima, poenta je ova: scena u kojoj Delsi Rodriges iskače iza pritvorenih vrata i „plaši“ Lavrova je kao prepisana iz serije „Veep“, a to me je nateralo da odmah prosledim link mojoj ženi, pošto smo zajedno gledali seriju. Vest sam video na rt.rs profilu, a kad sam hteo da „forwardujem“ vest, Instagram mi je izbacio slatko malo upozorenje: „Russia state-controlled media“.

Opcije koje vam se zatim nude su „Learn more“, „Go Back“ i „Continue“. Poslednja sugeriše da ne živimo u baš skroz naskroz orvelijanskom košmaru, ali da smo na jedan klik od njega.

Kad se pritisne „Learn more“, otvori se prozorče u kojem vam aplikacija objasni kako „state-controlled media“ Instagram shvata kao one medije koji su delimično ili u potpunosti pod kontrolom vlada određenih zemalja.

Dalje tvrde kako oni žele da ove naloge učine što „transparentnijim“ s obzirom da stvaraju uticaje koji pogoduju određenim vladama.

Najslađi mi je zaključak: „Ovim ne podrazumevamo javne medijske organizacije koje su javno finansirane, i koje su servisi sa javnom misijom, i demonstriraju nezavisnu uređivačku KONTROLU…“

Koje li se to javne medijske organizacije koje demonstriraju nezavisnu KONTROLU urednika smatraju podobnim da ih Instagram ne prepozna kao medije koji su kontrolisani od strane neke vlade ili problematične organizacije?

Kratko i jasno: zapadne.

Probajte da prosledite vest sa Instagram naloga BBC news-a ili CNN-a, pa čak i ozloglašenih FOX News-a ili NewsMax-a (koji su prokazani kao desničarski, pošto ova prva dva kao nisu) i bez problema ćete moći da odmah dobijete listu vaših prijatelja kojima možete sve ove kanale da na miru delite, pošto se oni očigledno ne smatraju medijima kontrolisanim od strane neke vlade, i imaju NEZAVISNU KONTROLU urednika.

Hajde, da ne bude da kudim samo zli zapad, možete da probate i da prosledite vest sa Al Jazeera English naloga ili njenog sestrinskog ogranka Al Jazeera Balkans, i nećete imati nikakav problem.

Ruku na srce, ako hoćete da podelite nešto sa naloga Sputnik News-a, Instagram vas neće opaliti po prstićima, ali je zato ovaj nalog označen već u opisu profila kao „Russia state-controlled media“, a svaki post koji okače takođe ima taj majušni opis, čisto da budete sigurni da ste na pravom mestu.

Isto je i sa kineskim medijskim organizacijama. China Xinhua News nosi kainasti znak „China state-controlled media“, kao i People‘s Daily.

Domaći mediji su, koliko vidim, za sad, barem što se tiče Instagram aplikacije, pošteđeni ovih dušebrižnih upozorenja.

Stvarno treba biti veverica pa i dalje verovati u „slobodu“ medija ili u „nezavisne“ medije. Ne zagovaram staru dobru žvaku o stranim plaćenicima, već je stvar prosta: svaka medijska kuća zastupa određenu političku priču, a „za koga su“ jasno je iz samih naslova, kao i vesti koje biraju da istaknu ili gurnu u zapećak, ili uopšte ne objave. A ko poseduje medije, odnosno čije su te razne novine, internet portali itd, isto tako lako može da se vidi koristeći se savetom Dubokog Grla iz filma „Svi predsednikovi ljudi“ a koji glasi: „Follow the money.“

Kome verovati, šta čitati, gde se informisati?

Na barem tri-četiri različita izvora, a onda se pomiriti s činjenicom da nas i rođene oči varaju, a kamoli mediji.

Miloš K. Ilić rođen je 1987. godine, u Pančevu. U rodnom gradu je pohađao osnovnu i srednju školu. Studirao je dramaturgiju na FDU.

Izdao je zbirke pripovedaka „Priče o pivu“ (Laguna, 2008) i „Umorni kao psi“ (Partizanska knjiga, 2017).

Dobitnik je nagrade „Edo Budiša“ (2018) za zbirku priča „Umorni kao psi“.

Radio je kao dramatrug na predstavama „Mizeri“ (Atelje 212) i „Tačka ključanja“ (premijera SKC Beograd), čiji je i autor. Diplomska drama „Čovek bez mase“ izvedena je 2013. godine na Ex Teatar Festu, u Pančevu.

Za Radio Beograd napisao je radio drame: „Ruka“, „Rat“, „Smrt Kraljevića Marka“, „Metak u mrak“, „Rabadžije“, „Trči“, „Lotrek“, „Po zanimanju Očivad“, „Slepi“, „Lotreamon“, „Ogledala Danice Marković“, „W.“

Objavljivao priče u časopisima: „Polja“, „Koraci“, „Ruko­pisi“, „Kvartal“, „BUNKER“, „NIN“, „Trag“, „SENT“, „Dometi“, „Zlatna greda“, „Prosvjeta“, strane.ba, eckermann.org.rs; kao i u antologijama „Gavrilov princip“ (2014) i „Pre vremena čuda“ (2020)