Otkako vozovi prolaze kroz Mano Madžru, njeni žitelji imaju čime da mere vreme, ali i dalje žive blaženo netaknuti velikom politikom. Vest da je Indija stekla nezavisnost i da se na samo nekoliko kilometara udaljenosti sad nalazi sasvim nova država, Pakistan, ne menja ništa u svakodnevici ovog učmalog, zaboravljenog seoca – sve do jednog jutra, kad će ga istorija nemilosrdno probuditi iz dremeža i Pandžabu, “zemlji pet reka”, dodati i šestu, ljudsku.

Maleni univerzum Mano Madžre Kušvant Sing slika s gotovo filmskim osećajem za upečatljive, svedene slike, za situacioni humor i za preteće nagoveštaje, i daje presek društva od sitnih razbojnika preko nabeđenih političkih radnika do ciničnih predstavnika vlasti. I mada možda niko od njih nije apsolutno kriv za početak nasilja, niko nije ni apsolutno nedužan. Utoliko je “Voz za Pakistan” realistički roman o tački preokreta na kojoj dojučerašnji susedi postaju najpre ravnodušni posmatrači, a zatim zakleti neprijatelji. Dotle će ih pratiti i čitalac. Potonje nasilje više nije u domenu izrecivog.

O autoru:

Kušvant Sing (1915–2014) ušao je u indijsku književnost svojim prvencem Voz za Pakistan, iz 1956, i time zasnovao novi žanr: roman o Podeli, o podeli nekadašnje Britanske Indije na Indiju i Pakistan 1947. godine.

Pravnik po obrazovanju, Sing je 1947, strahujući za život, napustio Lahor i otišao u Delhi, gde je neko vreme radio u diplomatskoj službi, da bi se ubrzo sasvim posvetio pisanju. Izričiti protivnik institucionalizovane religije i veoma produktivan pisac, Sing je pored proze napisao i višetomnu istoriju Sika, uređivao časopise i dnevne listove, izlivao jed u kolumnama i nakratko ušao i u politiku. Pisao je na engleskom.

Posle nekoliko pokušaja, film po predlošku ovog romana snimljen je tek 1998.