KIOSK (br. 21) Samo da prelistam…

MALIGNI UTICAJ

Pre dvadesetak godina, početkom 21. stoleća, imao sam tu čast da se na mala vrata ubacim u domaće (sleš) regionalno izadavaštvo: objavio sam „prve mačiće“ u sjajnom ex-Yu zborniku proze i poezije.

Na promociji tog knjižuljka, urednice su – u kratkom uvodu književne večerinke – dale takozvano mišljenje o tome kako postoji očigledna razlika u kvalitetu između radova koji stižu iz ovog ili onog „dela“ bivše SFRJ. Naime, najsuvisliji radovi, po njima, bili su oni iz Hrvatske, a Srbija je bila, u najboljem slučaju, tek na drugom mestu.

Bio sam tad baš mlađan moma, nisam imao pojma gde se nalazim i šta tačno čujem, ali budući već tad bolesnim egoistom, zapamtio sam ovu opasku uređivačkog ansambla, a onda pokušao i da njenu istinitost potražim na stranicama mršavog zbornika. Međutim, kako ne bi ispalo da sam dibidus zakeralo, i ponavljanje njihovog mišljenja o hrvatskim mladim nadama književnosti, iz godine u godinu, pa i u nekim drugim prilikama, a ne samo na spomenutoj manifestaciji, podarilo mi je ovu neverovatnu moć zlopamćenja.

Dapače, bilo je tu zastupljeno nas iz svih krajeva bivše Juge, ali možda ponajviše radova iz susedne zemlje koja nam je poklonila kravatu, dalmatince, i još ponešto.

Elem, kasnije sam imao još veću čast: da i sam postanem urednik tog zbornika. Čitajući pristigle radove, a kojih je bogami uvek bilo podosta, nisam mnogo pažnje obraćao na region, a sve i da jesam, brzo bi mi se izmešali autori i autorke, nazivi njihovih uradaka, bivše republike i sadašnje države, ma sve!

I sad, u tom džumbusu, još je trebalo pronaći i nekakav vrednosni sud, smatrati da je ovo kvalitetno, a ono bofl. Da, da, krvav je leba urednički.

Ali, ono što nisam uspeo da dokučim – ni kao učesnik tih dešavanja, ni kao njihov glodur – jeste to da je bilo koja zemlja plodnija ili jalovija od druge.

Svašta se promenilo za tih dvadeset godinica, ali ne mnogo na uređivačkom poimanju „domaće“ i „regionalne“ književnosti. Takav odnos prema samima sebi najlakše bi bilo povezati sa pojmom – autošovinizam.

Sa druge strane, nalaze se čisti šovinisti: oni koji ne misle samo da je srpsko mlado pesništvo lošije od hrvatskog, već koji koriste svoju političku moć i uticaj da narodu zabranjuju šta će da sluša; to jest, još gore, koji određuju svom narodu šta će da sluša, te donose proizvoljne vrednosne presude po kratkom postupku šta jeste a šta nije muzika, koji bi autor bio pogodan za uši i oči naciona, a koji ne bi.

Poslednji u nizu pomodarskih estetskih „Judge Dredd“-ova jeste gradonačelnik mestašca Đurđevica, na severu Hrvatske, izvesni Hrvoje Janči. Janči je prvi na braniku 55. po redu Picokijade u Đurđevici, na kojoj se, uredbom gradskih vlasti, zabranilo puštanje takozvanih „cajki“ iliti srpske narodne i turbo folk muzike, a za vreme trajanja famozne Picokijade.

Hrvoje Janči se na taj način pridružio gradonačelnicima Pule i Osijeka (Filipu Zoričiću i Ivanu Radiću), koji su ranije tokom godine u svojim prćijama zabranili građanima dva-tri koncerta glazbenika iz Srbije.

A tako je, kao branilac dobrog ukusa i malignog srpskog uticaja, stao rame uz rame sa još jednim znamenitim Đurđevičaninom – generalom Mladenom Markačom; osnivačem specijalnih jedinica MUP-a za vreme vlade Franje Tuđmana, u bivšoj Jugi, ratoj zahvaćenoj, devedesetih godina, koncem 20. veka.

Kako ti život tako sve lepo udesi: baš dok pišem sve ovo, hrvatski ministar Andrej Plenković je prvo zablejao u Sremskoj Mitrovici, a zatim zapalio u Suboticu, obilazeći hrvatsku manjinu u RS, deleći i koji koristan savet, kao što je taj da je: „ (Hrvatska) pobedila u ratu, u Evropskoj uniji je, i mora se znati da se preko Zagreba ide u Brisel…“

Možda je, kad su kamere i mikrofoni prestali da snimaju, došapnuo okupljenima i koju muziku smeju a koju nikako ne smeju da puštaju, te na koje mlade nade pesništva da obrate posebnu pažnju, ne bi li se uspeli do tog Brisela ni na nebu ni na zemlji.

Miloš K. Ilić rođen je 1987. godine, u Pančevu. U rodnom gradu je pohađao osnovnu i srednju školu. Studirao je dramaturgiju na FDU.

Izdao je zbirke pripovedaka „Priče o pivu“ (Laguna, 2008) i „Umorni kao psi“ (Partizanska knjiga, 2017).

Dobitnik je nagrade „Edo Budiša“ (2018) za zbirku priča „Umorni kao psi“.

Radio je kao dramatrug na predstavama „Mizeri“ (Atelje 212) i „Tačka ključanja“ (premijera SKC Beograd), čiji je i autor. Diplomska drama „Čovek bez mase“ izvedena je 2013. godine na Ex Teatar Festu, u Pančevu.

Za Radio Beograd napisao je radio drame: „Ruka“, „Rat“, „Smrt Kraljevića Marka“, „Metak u mrak“, „Rabadžije“, „Trči“, „Lotrek“, „Po zanimanju Očivad“, „Slepi“, „Lotreamon“, „Ogledala Danice Marković“, „W.“

Objavljivao priče u časopisima: „Polja“, „Koraci“, „Ruko­pisi“, „Kvartal“, „BUNKER“, „NIN“, „Trag“, „SENT“, „Dometi“, „Zlatna greda“, „Prosvjeta“, strane.ba, eckermann.org.rs; kao i u antologijama „Gavrilov princip“ (2014) i „Pre vremena čuda“ (2020)