KIOSK (br. 22) Samo da prelistam…

STANISLAV KRAKOV U RALJAMA DUŠEBRIŽNIKA

Pre mesec dana, jedna majka se zabrinula pošto je njeno dete dobilo na poklon knjigu Stanislava Krakova – „Krila“.

Nije se uzrujala jer joj je dete izloženo ozbiljnoj literaturi, jednom od najvećih romana 20. veka napisanom na srpskom jeziku, pa se uzbudila da mlađani petičar ne postane piscem, već zato što je taj roman napisao neki „ljotićevac“.

Ali da ne kudimo samo jednu majku, njoj su se pridružili još neki brižni roditelji, a čija su deca za odličan uspeh dobila na poklon knjige: Kafka „Sabrane priče“, pomenuta „Krila“, kao i knjige izvesne Mevlude Melajac; valjda najbolje čuvane tajne srpske proze.

U ovoj kratkoj vesti mogu se pročitati i citatčići tih roditelja. Naime, njima nije bilo jasno „čija je ideja bila da se štivo ovakvog tipa deli đacima“. Ono što ih je nateralo na apriori stav o „Krilima“ jeste to da je Krakov „ratni zločinac iz Drugog svetskog rata“, kao i da je napisao knjigu „Plamen četništva“.

Što reče Isus, oče, oprosti im, jer ne znaju šta rade.

Ako su se već bacili na iščitavanje biografije, a ne i dela maestralnog Krakova, onda su mogli da pročitaju i razne druge podatke o ovom avangardnom piscu, ratniku, novinaru, esejističaru, kao i jednom od prvih sineasta, koje je Kraljevina Srbija, odnosno Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, imala da iznedri.

Da ne ispadne kako sam zažmurio na podatke koji mi „ne prijaju“: da, Krakov jeste bio kolaboracionista, te je za ujaka imao Milana Nedića, a kojeg je zdušno podržavao tokom Drugog svetskog rata, pišući za notorne novine „Novo vreme“, „Obnovu“ i  „Zapise“.

Zbog saradnje sa okupatorom biva i optužen u 1944. godine, ali uspeva da pobegne iz zemlje i ostatak života provede uglavnom u Parizu.

Ali pre te četiri godine Drugog svetskog rata, Stanislav Krakov je bio učesnik Balkanskih ratova, kao i jedan od junaka Solunskog fronta. Za svoju hrabrost i zasluge, a koje je mogao da dokaže sa čak 17 rana, dobio je osamnaest ordena, pre i posle ratova.

Radio je kao urednik i novinar u „Politici“ i „Vremenu“. A uporedo se bavio i pisanjem kratkih priča, romana i memoarske proze.

Krakov se ostvario i u sedmoj umetnosti, snimajući dokumentarce „Kroz zemlju naših kraljeva“ (1930) i „Golgota Srbije“ (1940).

Treba navesti i to da je za vreme Drugog svetskog rata bio hapšen od strane Gestapoa, zbog sumnje da je Jevrejin, pa je čak dva puta jedva izbegao smrt.

Isto tako treba skrenuti pažnju da nikako nije bio ratni zločinac.

Takođe, zašto li im smeta naslov knjige „Plamen četništva“? Ne verujem da bi iko od tih dušebrižnika umeo da ponudi odgovor, a koji nije zasnovan na šovinizmu, ali da se ne bavim proricanjima.

Elem, za mene najznačanija tačka u Krakovljevom životu, bila je 1922. godina, kad je objavio „Krila“. Ovaj fragmentarni ratni roman ispričan kroz kolektivnog junaka, već sto godina služi na čast Srpskoj književnosti, a njemu svako ko se bavi prozom „na ovim prostorima“ duguje više nego li je verovatno i svestan.

„Krila“ su napisana pošto je Krakov završio vojnu karijeru, a iza sebe imao dovoljno iskustva da može objektivno da sagleda grozomoru rata, u kojoj je neposredno učestvovao. Roman je sastavljen sa toliko umeća da je svakome ko ga je makar prelistao odmah stvarao jasne slike pred očima, pa ga mnogi i dalje hvale zbog „filmičnog“ osećanja koje se javlja prilikom čitanja.

„Krila“ nemaju nikakve veze sa Milanom Nedićem, niti Dimitrijem Ljotićem, a Krakov u ovom delu preispituje rat (život, smrt, borbu, hrabrost, kukavičluk, itd, itd.) iz najrazličitijih mogućih uglova, ne dajući nijednom rečju jednodimenzionalni stav o bilo čemu da piše.

Šta je onda zasmetalo dušebrižnicima koji nisu hteli da njihova deca čitaju Krakova?

Roditeljska briga je uvek pregolema, a raznorazne obaveze ne dozvoljavaju čoveku da se na miru pozabavi svime što njegovo dete dobija kao „sadržaj“, tako da je logično što se nisu odmah svi bacili u osnivanje književnog kluba i čitanja „Krila“, ali mogli su da barem bace okce na bilo koji članak na internetu, a koji se tiče Krakova ili njegove knjige, pa da shvate kako nije po sredi neki tamo „ljotićevac“.

Da li će isti roditelji biti podjednako zabrinuti i dići istu dževu, kad do njihove dece dođu dela Knuta Hamsuna, Luja-Ferdinanda Selina i Gintera Grasa?

I njih najslobodnije štampaju i prodaju domaći izdavači, a ti autori takođe uz svoja genijalna pisanija nose i žig dubioznih političkih svetonazora.

Ili će se ubuduće odlučivati na ekstremnije reakcije, pa neće više samo kukati novinarima kalimerišući o nekakvoj nepravdi, već će početi da zabranjuju ili spaljuju knjige?

Ništa nije nemoguće, pošto se baš u isto vreme u tom „civilizovanom“ svetu, a iz kojeg mahom uvozimo „kulturu“ i, još gore, zakone, dešavaju upravo takva pomračenja umova.

U Kopenhagenu i Stokholmu je došlo do paljenja Kurana. Za ovaj politički aktivizam su odgovorne desničarske organizacije iz skandinavskih zemalja. Njima smeta sve veći broj izbeglica, koje dolaze u Dansku i Švedsku iz ratovima i bedom razorenih zemalja Bliskog istoka.

Paliti svetu knjigu Islama kao dokaz bilo kakvih stavova je katastrofalna manifestacija neobaveštenosti i gluposti, isto kao što je besmislen „odgovor“ na spaljeni Kuran u vidu paljenja Biblije i Tore, a za koje je švedska policija dala odobrenje, isto kao što je dozvolila i prvo farenhajtovanje 451.

Slično ovim nepočinstvima jeste roditeljska neobaveštenost o najosnovnijim biografskim i bibliografskim stavkama iz života i dela Stanislava Krakova. Njihovo nepoznavanje materije kojom su odlučili da se pozabave, na sreću, nije napravilo mnogo štete. U najgorem slučaju, mladi petičari neće pročitati jednu sjajnu knjigu. Ali ja volim da umišljam kako sam optimista: zato maštam da će ti mladi ljudi, kao i svi tinejdžeri, uraditi suprotno od onog što im roditelji i nastavnici sugerišu, pa će pozajmiti „Krila“ iz biblioteke ili ih kupiti od džeparca za sladoled i tako prisustvovati jednom pravom literarnom čudu.

Miloš K. Ilić rođen je 1987. godine, u Pančevu. U rodnom gradu je pohađao osnovnu i srednju školu. Studirao je dramaturgiju na FDU.

Izdao je zbirke pripovedaka „Priče o pivu“ (Laguna, 2008) i „Umorni kao psi“ (Partizanska knjiga, 2017).

Dobitnik je nagrade „Edo Budiša“ (2018) za zbirku priča „Umorni kao psi“.

Radio je kao dramatrug na predstavama „Mizeri“ (Atelje 212) i „Tačka ključanja“ (premijera SKC Beograd), čiji je i autor. Diplomska drama „Čovek bez mase“ izvedena je 2013. godine na Ex Teatar Festu, u Pančevu.

Za Radio Beograd napisao je radio drame: „Ruka“, „Rat“, „Smrt Kraljevića Marka“, „Metak u mrak“, „Rabadžije“, „Trči“, „Lotrek“, „Po zanimanju Očivad“, „Slepi“, „Lotreamon“, „Ogledala Danice Marković“, „W.“

Objavljivao priče u časopisima: „Polja“, „Koraci“, „Ruko­pisi“, „Kvartal“, „BUNKER“, „NIN“, „Trag“, „SENT“, „Dometi“, „Zlatna greda“, „Prosvjeta“, strane.ba, eckermann.org.rs; kao i u antologijama „Gavrilov princip“ (2014) i „Pre vremena čuda“ (2020)