KIOSK (br. 20) Samo da prelistam…

KNJIŽARE VIŠE NISU ZA LJUDE

Stojim pre dva-tri dana u jednom od milion redova, okružen milijadama najroznovrsnijih mogućih svetskih i lokalnih putnika, na taze u pogon puštenon aerodromu u Istanbulu. Reč je o grdosiji od građevine zvanoj Istanbul Yeni Havalimani, smeštenoj na čistini nekih četrdeset kilometara udaljenoj od grada. Ako se ne varam, trenutno je to najveći aerodrom na svetu.

Tako i izgleda.

Prvo što vidite dovozeći se do kompleksa jeste džamija u obliku žira, sa minaretima što štrče u nebesa kao rakete. Zatim se vrlo brzo nađete ispred glave zgrade. Prođete sigurnosnu kontrolu. Pa čekate u redu da se „čekirate“. Onda tabanate do drugog reda gde vam opet trkeljišu po stvarima i pregledaju pasoš. Sve to da bi vas najzad pustili u veliki tržni centar, ispunjen radnjama koje mame preostale lire iz vaših novčanika: duty free shop, matori.

Ono što mi je upalo u oko u novoizgrađenoj zračnoj luci bilo je odustvo bilo čega ljudskog, odnosno za ljude namenjenog.

O, naravno da postoje pokretne stepenice, ve-cei i sobe za prepovijanje beba, kao i sedišta za odmor, ali sve je to upatuljčeno onim ostalim: radnjice, kafići, kolone i kolone ljudi koji čekaju već pomenuto „čekiranje“. Ima i onih što panično stavljaju i skidaju koferče s vage, pokušavajući da magičnim putem umanje težinu bagaža, shvatajući kako ga monotona radnja nikako neće olakšati, pa će morati da se opredele za dve opcije: 1)  da doplate za prekoračenu gramažu; 2) da se nadamacurasto obuku slojevito, pa da onda u koliko-toliko sigurnoj metalnoj futroli zvanoj aeroplan vrate garderobu u kofer.

Bilo da se čovek baci na duty free robu, ili se prepusti trošku u nekom kafiću koji ipak oporezuje svoje artikle, nagrabusiće i koliko god lira da mu je ostalo, bolje će mu biti da je ostavio i koji evrić u čarapi, za ne daj Bože.

Ponavljam, u tom lavirintu od „kapija“, prolaza, klozeta, perionica za noge, kafića, restorančića, butika, knjižara, prodavnica igračaka i džidžabidža; ništa od celog tog ogromnog na kulgi zemaljskoj najvećeg aerodroma nije napravljeno za nas, ljude.

Odnosno, sve je za ljude, ali koji imaju da plate. Ako li ste kupili koji magnetić viška na Kapali čaršiji, ili vas je prodavac ratluka ipak zeznuo i istočni slatkiš naplatio kao Sveti Petar kajganu, ili vam je jednostavno imbecilno da koka-kolu (pa makar ona bila i bez šećera) ili flašicu vode platite pet (5) evra, onda ste u problemu.

Mesta za sedenje jedva da ima, vodu iz slavine u ve-ceu preporučujem da pijete samo za neku opasnu opkladu, a ako ste izgladneli od puta do aerodroma, pa onda od svih tih džedžanja po redovima i proverama, nećete moći ni čokoladicu da kupite, a da se ne okoristite o bankovni račun na kojem vam je pohranjeno babino nasledstvo.

Slično se osećam, već neko vreme, svaki put kad kročim u knjižaru. Kamerama i vođom smene bičevani radnici su vazda u previše prisnom odnosu s vama i vašim željama. Tu su da pomognu i kad im kažete da vam pomoć ne treba, a njihovo oštro oko sve vreme vas traži barem kriškom perifernog vida, ne bi li spazili ako ste se nameračili na nekakvo nepočinstvo kao što je krađa knjige.

U knjižarama nema gde da se sedne, pa da se natenane prelista romančić koji vas zanima, ili, daleko bilo, pročita koja pesma ili priča iz neke od zbirki koje su vam pale za oko, pa da se onda isto tako na miru odlučite o eventualnoj kupovini.

Jeste, postoje na sajtovima odlomci, pa „brouzujte“ do sutra, ali šta će mi onda knjižara, ako mogu sve preko interneta da uradim?

Meni treba jer volim da pipkam knjige, da ih listam, ponekad i ponjušim ne bih li uživao u svežoj štampi, lepku i novoj hartiji. Ali toliko mojim idiosinkrazijama.

Takođe, u knjižari ćete u najboljem slučaju, moći da se ogrebete za čašu vode, a klima koja leti pravi iglo, a zimi visoku peć od prodavnice valjda je ta apsolutna zamena za sve vaše potrebe.

Dovoljno sam mator da pamtim i drugačije knjižare. One u kojima je moglo da se bleji od jutra do sutra, bez bojazni da će neko da vas požuruje u odluci, odnosno, bez ikakve obaveze da odluka uopšte mora postojati. Takve su još samo antikvarnice, kojih po Beogradu ima, a valjda i po još kojem gradu RS.

Knjižara je kao crkva, hram, džamija, pa i muzej. To je mesto gde se svrati da bi vam bilo prijatno u ambijentu. Ako se potroši koji RSD ili sazna nešto pametno, nema ljutiš. Obavezan je merak. Biti okružen knjigama. Stajati u mnoštvu naslova i mučiti slatku muku na koju stranu pre krenuti. A onda ugrabiti zgodan trenutak kad vas niko ne gleda (sem uvek budnih objektiva sigurnosnih sistema), pa zgrabiti neku knjigu od koje vas je sramota što vam je u rukama (o kompleksima drugom prilikom). Možda i završite s tom knjigom na kasi, pa ćete reći dobrom kasiru da vam obriše cenu, kao, šatro, nije za vas, jer petak je uvek u vašoj kući bio rezervisan za Gombroviča, a ne biografiju Ace Lukasa.

Elem, knjižara je sveto mesto. Kao i aerodrom. Sa velikom verom u čitavo osoblje – od mehaničara, preko stjuardesa, do teškaša koji tovare bagaž u utrobu letelice, pa do pilota i kopilota – ulazim u čeličnu pticu i prepuštam se svima njima da me sigurno prebace s jednog mesta na drugo.

Isto tako je i sa knjižarom, iako se tu ne plašim skučenog prostora i slobodnog pada sa sedam hiljada (7 000) metara. Želim da imam poverenje u sve te radnike oko mene: od urednika i vlasnika, preko magacionera i distrubutera, pa do knjižara. I od njih tražim samo jedno, da mi ne dišu za vratom.

Ali, nažalost, to im je sad posao. I u tom poslu, često, ne smeju da sednu, moraju da užinaju isključivo u knjižari ili u nekom prolaščiću odmah uz radnju, zarobljeni su i određeni sumanutim „pravilima“ ponašanja koja je zadao nekakav kapitalista kojem se tepa „vlasnik“, a koji će potpisati njihove moćne plate od oko pedeset (50) hiljada dinara.

Dakle, radnici u knjižari provode po dobranih šest (6) sati bez sedenja. Nisu u mogućnosti da listaju i čitaju knjige koje su oko njih, već sve vreme moraju budno da skeniraju okolinu, ne bi li spazili izgubljeni pogled književnog sladokusca. Jedu usput, u petnaestak minuta, do pola sata pauze. A kad dođu razne manifestacije, moraju da dodatno padaju s nogu, ne bi li se prodala još koja knjiga više.

I to se primeti. U takvom okruženju, teško da se čovek može osećati upravo tako, kao ljudsko biće. A onda mu nije preterano ni do provođenja vremena u takvom sistemu.

Kao što je i areodrom tu da stvara novac, tako je i knjižara postala mesto koje je isključivo tu da stvara novac. Imate li novca, u nekoj knjižari ćete moći nešto i da popijete, možda čak i prezalogajite, taman da imate dobru ikebanu za lepu fotku za Instagram. U nekima nećete. Ali, u svakom slučaju, poenta je ista: izdavači, to jest, knjižari, žele vaše pare, a do njih će gledati da dođu na najmanje bolan način: prodavac i kupac tu će biti poslednje rupice na svirali.

Zato razmislite sledeći put kad se izdrkavate na nekog radnika u knjižari, koliko god da je nezainteresovan, ili u oblacima, ili čak pomalo drčan: on je tu za siću, po ceo dan na nogama, s dodatnom mukom što ne može da uživa u svim tim knjigama.

Pa zamislite da radite na traci u proizvodnji vanilica i da ne smete nijednu da skembate u usta?!

Takođe, nije loše promisliti i o vikendaškom ratovanju za ovu ili onu pravdu, kad vas neki izdavač iznervira svojom i više nego za osudu podložnom bezobraštinom: ipak su oni svi isti, što kaže pesnik – tu su samo zbog para.

To što vam se učinilo da su „kul“, da vas „slušaju“ preko društvenih mreža, ili da podržavaju „prave stvari“ isključivo je marketinški trik, ili, kako to vole da navedu „uređivačka politika“, a koja će se, verujte mi, uvek, kao nekom magijom, poklapati sa saldom na kraju meseca.

U tom smislu, kupovati knjigu u današnje vreme inflacije i sve opipljivijih budućih ratova, prava je eskapistička i elitistička disciplina, rezervisana isključivo za one koji uz sve mesečne režije, hranu, piće, i ostale nasušne stvarčice, imaju da izdvoje i oko deset (10) evra za nekakvu knjigu.

Svi mi koji uđemo u knjižaru i iz nje izađemo sa kesicom od recikliranog papira punom knjiga jesmo elitisti. Pa i ta kesa, sve sa firmom knjižare ili izdavača, jasan je znak izdavajanja onih koji mogu knjigu da kupe, od onih koji knjigu mogu samo da iznajme iz biblioteke, i onih koji novi naslov mogu isključivo da ukradu.

Miloš K. Ilić rođen je 1987. godine, u Pančevu. U rodnom gradu je pohađao osnovnu i srednju školu. Studirao je dramaturgiju na FDU.

Izdao je zbirke pripovedaka „Priče o pivu“ (Laguna, 2008) i „Umorni kao psi“ (Partizanska knjiga, 2017).

Dobitnik je nagrade „Edo Budiša“ (2018) za zbirku priča „Umorni kao psi“.

Radio je kao dramatrug na predstavama „Mizeri“ (Atelje 212) i „Tačka ključanja“ (premijera SKC Beograd), čiji je i autor. Diplomska drama „Čovek bez mase“ izvedena je 2013. godine na Ex Teatar Festu, u Pančevu.

Za Radio Beograd napisao je radio drame: „Ruka“, „Rat“, „Smrt Kraljevića Marka“, „Metak u mrak“, „Rabadžije“, „Trči“, „Lotrek“, „Po zanimanju Očivad“, „Slepi“, „Lotreamon“, „Ogledala Danice Marković“, „W.“

Objavljivao priče u časopisima: „Polja“, „Koraci“, „Ruko­pisi“, „Kvartal“, „BUNKER“, „NIN“, „Trag“, „SENT“, „Dometi“, „Zlatna greda“, „Prosvjeta“, strane.ba, eckermann.org.rs; kao i u antologijama „Gavrilov princip“ (2014) i „Pre vremena čuda“ (2020)