Išiguro

Iako živimo u neoliberalnom svetu koji propagira druge vrednosti i moduse života, Nobelova nagrada za književnost je opstala kao stabilan ostatak prethodnog vremena u kojem je knjiga i čitanje predstavljalo važnu i prestižnu ljudsku aktivnost. Zato i sada kada rijaliti programi širom zemaljske kugle drže čovečanstvo prikovano za televizijske ekrane i zajedno sa video igricama planski unazađuju duhovne horizonte i intelektualne kapacitete ljudi, s jeseni svake godine svekolika svetska javnost se pomalo uznemiri oko pitanja ko će zadobiti Nobelovu nagradu.

Iako smo svedoci poslednjih nekoliko godina da je „politička korektnost“ ušla i u Nobelov komitet, koji je ovo priznanje dodelio ukrajinskoj novinarki sa američkog platnog spiska koja piše o ruskim zločinima nad Ukrajincima, ili pak „ni krivom ni dužnom“ Bob Dilanu, ove godine možemo biti zadovoljni ponovnim vraćanjem ove nagrade pravoj književnosti, odnosno njenom odlasku u ruke valjanog pisca, Kazua Išigura.

Ovog engleskog pisca japanskog porekla, ili tačnije Japanca koji je odrastao u Engleskoj, naša publika je imala prilike da upozna kroz prevode skoro svih njegovih romana – izuzev prvog, A Pale View of Hills  i  When We Were Orphans iz 2000. godine. Budući da se već nakon prva dva romana koji su bili posvećeni japanskoj tematici ovaj pisac okrenuo temama vezanim za englesku sadašnjost ili blisku prošlost (Ostaci dana), moguće je bilo uočiti iz knjige u knjigu kako se u njegovoj prozi mešaju uticaji evropskih, engleskih kulturnih slojeva i japanskog nasleđa koje se odražava specifičnim pomirljivo-prihvatajućim pogledom na svet.

U njegovom romanu Bez utehe, koji je izdavačka kuća Plato objavila 2003. godine, u prevodu Nenada Tomovića, otvara se unutrašnji svet savremenog intelektualca, umetnika, ali se istovremeno iscrtava društveni i psihološki nemir čitavog niza likova, malih ljudi čije se sudbine kao mozaik slažu na životnu priču glavnog junaka. Služeći se postmodernističkom tehnikom u gradnji lika i same radnje, Išiguro ovde nastoji da predstavi  nemogućnost upravljanja sopstvenim životom u savremenom svetu gde je sve otuđeno i relativizovano. On postavlja svoga junaka kao uglednog muzičara koji dolazi u neimenovani evropski gradić da održi koncert, ali i sam koncert i njegova umetnost ostaće u drugom planu, jer on kao u nekom kafkijanskom svetu počonje otkriva čudne i nejasne veze između sebe i stanovnika ovog grada. Nemogućnost da pronikne u poreklo tih odnosa manifestuje se kroz košmarno pretapanje segmenata prošlosti, sadašnjosti i snova glavnog junaka iz kojih on neuspešno pokušava da izgradi istinu o svom životu. Neutešnost  ili bez-utešnost ovog romana izdignuta je na opšti nivo i odnosi se na istovremeno odsustvo emapatije u današnjem svetu i duboku usamljenost i obeskorenjenost.

Zato se njegov naredni roman Ne daj mi nikada da odem, koji je izašao u Platou 2009. godine, u prevodu Ljiljane Marković, može razumeti kao razrađivanje tih tema koje su pokrenute u romanu Bez utehe, samo na mnogo složeniji način. Išiguro se ovde zapravo bavi mogućim posledicama ovakvog stanja i pokazuje crnu i apokaliptičnu viziju naše budućnosti. Prikazujući svet koji je podeljen na ljude i klonove, koje društvo „uzgaja“ u posebnim getoima sa ciljem da postanu davaoci organa, ovaj roman se ukazuje kao slojevita alegorijska slika ne naše budućnosti već sadašnjosti. Visoki umetnički dometi u ovom formalno futurističkom a suštinski realističnom romanu, postižu se postepenim preokretom u samorazumevanju troje glavnih junaka i njihovim suočenjem sa nužnošću nasilne dehumanizacije. Oni odrastaju sa mnogo druge dece u jednom od prelepih engleskih internata, obrazuju se, čitaju klasičnu književnost, bave se umetnošću, počinju de se vole, a onda saznaju da svi oni nisu isto što i ljudi van internata i da je njihova svrha postojanja drugačija. Prikazujući snagu prijateljstva koja se razvija među tim bićima, zatim dramu nerazrešenog ljubavnog trougla, njihovu grčevitu potrebu da kada već nemaju roditelje saznaju ko im je original, kao i neosnovana govorkanja da bi ljubavnim parovima među njima koji dokažu istinitost svoje ljubavi mogao biti odložen početak prve od najviše tri operacija za davanje organa, kojima počinje završetak njihovog njivota, Išiguro zapravo štiti ljudski život i čoveka i upozorava na njegovu neprikosnovenost. Temu o prisilnom uzimanju ljudskih organa koja inače ne pripada ni fantastičnom ni futurističkom registru, ovaj pisac je svesno smestio u kontekst pretpostavljene klonovske budućnosti apostrofirajući na taj način njenu aktuelnost u sadašnjosti.

Duboki uvidi u probleme savremenog sveta, poznavanje ljudske duše, angažovanost i lakoća umetničkog uobličenja svrstavaju Kazua Išigura među bolje pisce današnjice. Zato je Nobelova nagrada za književnost, iako za nobelovske kladioničare potpuno neočekivana, sasvim opravdano pripala ovom autoru.

Nataša Anđelković