Roman Sunce na zalasku zasnovan je na transponovanim elementima piščeve biografije. Pripovedanje u prvom licu ostvareno je na vrlo sugestivan i umetnički uspeo način, pa se zato smatra da je Osamu Dazai usavršio roman u novijoj japanskoj književnosti. Sunce na zalasku pripoveda o nestajanju starog japanskog sveta, odmah posle Drugog svetskog rata, obeleženog vremenom lomova i haosa. Majka kao prava plemkinja tiho i smireno završava svoj vek. Naodi, teški narkoman, umoran od života, nasilno ga prekida, poveravajući tajnu svojoj sestri: bio je iskreno zaljubljen u suprugu slikara, koja je opisana kao Bogorodica. Pisac Uehara, u kome ne teče plava krv, čeka svoj neumitni kraj – smrt zbog tuberkuloze. Uprkos nihilističkom pogledu na svet, koji ne iskupljuje ni ideologija ni vera, Osamu Dazai pri kraju romana ostavlja tračak poslednje nade: rađanje novog života. Dok svi umiru, jedino Kazuko, glavni lik i ujedno pripovedač romana, nastavlja da živi, očekujući dete.

Osamu Dazai (Šuđi Cušima) jedan je od najznačajnijih japanskih pripovedača i romansijera XX veka. Rodio se 1909, a u ponoć 13. juna 1948, teško bolestan od tuberkuloze, napisao je testament i bacio se u reku, zajedno s Tomie Jamazaki, s kojom se slučajno upoznao u kafani. Njihova beživotna tela pronađena su 19. juna, na piščev 39. rođendan. Pre toga je dvaput pokušao da izvrši samoubistvo udvoje. Potiče iz stare aristokratske porodice i kao student ušao je u komunistički pokret, u koji se brzo razočarao. Postao je narkoman, izdao je drugove i predao se policiji. Osećaj krivice počinjenih grehova postaće jedna od bitnih tema njegove književnosti. Njegova prva knjiga priča Pozne godine (1936), iz koje se ističe pripovetka Sećanje, nominovana je za
uglednu nagradu Akutagave, posle čega je stekao ugled vesnika novog senzibiliteta. Sledi roman Učenica (1939), pa nekoliko kraćih novela: Novi Hamlet, Melose trči!, Cugaru (1940–44), i na kraju Dazajieva dva poslednja, ali najbolja dela: Sunce na zalasku (1947) i Nečovek (1948).