Biblioteke i bes 2.0

Biblioteke i bes 2.0

Piše: Jelena Pržulj

Sećate li se onoga kad nije bilo priče o naplaćivanju tarife od petnaest dinara po posudbi iz javnih biblioteka? Znamo da sinhronicitet nije kauzalitet i nije ni samo do nesrećnog trenutka, svaki nam je tajming loš, ali ovde je ljudski lako naći razlog zašto je tema otišla u zapećak. Trenutno se događa toliko toga neizrecivog, nepojmljivog, neprihvatljivog, nemogućeg, sa svake strane i na svakom koraku, da stvarno, ali baš stvarno ne možeš da potežeš petnaest dinara. Ali ipak moraš. Nije takmičenje, ne merimo koji je problem veći. Kao što nažalost ni broj mesta za potencijalne krize nije  ograničen, i koliko god jedna strahota bila velika i dominantna, neće se sve drugo pauzirati zbog toga. Jedan ogroman, razoran požar ne znači da onih pet manjih i srednjih koji su odavno već tinjali neće nastaviti da se fino rasplamsavaju, samo će ovaj veći zahtevati neposredniju i hitniju pažnju. Naplata petnaest dinara po pozajmljenoj knjizi iz biblioteke i ne znači puno spram plamena koji guta sve pred sobom. Ali od toga zavisi opstanak biblioteke kao jedne od najosnovnijih karika u odgoju i sticanju obrazovanja, a sa njim i profesionalne i lične etike, a od toga pak zavisi da li ćemo vi i ja, kao laici, za petnaest godina moći i smeti da imamo poverenja u lekara koji nas operiše ili inženjera koji nam projektuje kuću ili u one koji će vaspitavati i oblikovati vrednosti za sledeću generaciju. Znam da niko ne može sa toliko toga odjednom da se nosi, znam da je previše svega, znam da smo iscrpljeni, znam da sistemski problem ne može da se reši preko noći. Znam da zamor (ljudskog) materijala lako pređe u apatiju i bespomoćnost. I bude mi neizmerno drago kad vidim da je prešao u bes i revolt. Jer biće da moramo da izguramo neki prvi korak, da pođemo od manjeg zalogaja, od nečega što bismo možda i mogli da sažvaćemo, od nečega o čemu ponešto i znamo. Stvarno verujem da bismo neuporedivo manje muka imali da se u svemu od početka krene od onih koji su stručni za to, a i da je svako posvećen onome u šta se razume.

Razumljivo je da su biblioteke usredsređena na finansijski problem kao neposrednu egzistencijalnu pretnju. Lako je polisu da metafizicira ako će potrebe svakodnevice podmirivati robovi. Ili što bi Breht rekao, prvo da napunimo stomake, pa ćemo onda da morališemo. Zakon o tarifi je prošao Skupštinu tek nakon što su biblioteke dobile finansijski plan za narednu godinu, i brojne gradske i opštinske biblioteke su na primeru prošlogodišnjih brojki (budžet, broj posudbi) pokazale da očekivani iznos takse neretko čak i premašuje celokupna sredstva kojima raspolažu. Ako smo dosledni, to znači zatvaranje. Prema zvaničnom saopštenju iza naplate tarife stoji usklađivanje zakona, pa je malo verovatno da baš nije postojala nikakva informacija o roku za usklađivanje. Biblioteke svakako znaju kada dobijaju plan za naredni budžet. Bilo bi dovoljno da je uvođenje tarife isplanirano pre formiranja budžeta, tek toliko da bi taj novi trošak bio uzet u obzir. U međuvremenu je objavljena vest, o kojoj takođe nije bilo priče, da je Ministarstvo kulture pokrenulo postupak za izmenu odredbe o tarifi, a kako bi se biblioteke rasteretile. Zaista se nadam da je tako. Ali sam i skeptična, jer je to isto ono Ministarstvo kulture koje je najavilo kako od početka 2025. godine neće više za biblioteke otkupljivati knjige štampane latinicom (i opet nije bilo priče). Ministarstvo građane koji stvaraju kulturu i za koje se kultura stvara smatra polupismenima, a ujedno građanima za koje radi onemogućava pristup kulturi, koju treba da promoviše, tako što izopštava formalni vid izražavanja koji je proglasilo za nepoželjan ili nepodoban. I to ne bi li ojačalo drugi vid izraza (ćirilično pismo u ovom slučaju). Ne funkcioniše to tako, za to barem imamo dovoljno primera u istoriji. Štete imaju svi, građani, kulturne ustanove, kultura kao takva, pa i oba pisma; koristi nema niko, čak ni Ministarstvo. Rekli smo da nevolja nije takmičenje, ali nije ni kultura klackalica, niti će otežavanje i potiskivanje jednog uzdići ono drugo. Ni fizički ni metafizički.

Ali uopšte nisam htela o ovome da pišem. Iako jeste reč o preživljavanju, mene otkako sam počela da čitam o tarifi finansijski aspekt nije pritiskao koliko činjenica da: Tarifu na ime zaštite autorskih prava za pozajmljivanje knjiga iz javnih biblioteka naplaćuje Organizacija za zaštitu reprografskih prava, i da Organizacija dobijeni iznos ravnomerno raspodeljuje svojim članovima, što može biti svaki autor (pisac, prevodilac ili ilustrator) sa objavljena dva štampana izdanja u poslednjih pet godina, od kojih jedno mora biti katalogizovano, i to bez obzira na to koji su naslovi konkretno pozajmljivani iz biblioteka i ko su autori tih dela. (Uzgred, knjiga koja nije katalogizovana je piraterija.) Tu je bilo ko zna koliko razgovora sa ljudima koji su se već podrobnije bavili ovom temom. I bilo je otprilike isto toliko različitih stavova i tumačenja. Ne slažem se sa svima, ali su svi argumentovani. I to neuporedivo bolje od zvaničnih argumenata i objašnjenja za čitav ovaj proces. Hajde onda da barem razgovaramo i promišljamo.

U trenutku kada je rasprava bila još relativno sveža i tek postepeno stizale reakcije, jedan od komentara bio je kako je prvi sledeći bitan korak podrška pisaca. I jeste. Pisci, baš kao i svako drugi, treba da se bave time ko i kako i da li zastupa njihova prava. Neminovno je da se uključe. Ovo je implicitno podrazumevalo stav pisaca protiv ovakvog načina tarifiranja, ali naravno da to nije jedino moguće viđenje i da je na svakome da se opredeli kako smatra da je ispravno. Ali pored otvorenog protivljenja (ili otvorene podrške), postoji i sabotaža: „Na hiljadu njih neka se učlani i hiljadu vas.“ Ideja iza ovoga je podrivanje sistema iznutra. Pošto bi Organizacija delila naplaćenu tarifu među svojim članovima, onda neka im što više autora koji su protiv ovakvog pristupa makar umanji dobijeni iznos. Ja sam priličan pesimista i ne bih se kladila u delotvornost ovog metoda, a i nisam sigurna koliko čovek baš može da ostane čist u takvoj infiltraciji, mada cenim srčanost da rasturimo Death Star iznutra. Takođe sam imala smrtno ozbiljan razgovor o tome kako bih ja morala bolje danas nego sutra da se učlanim u Organizaciju (važi za bilo kog autora, ali ja sam sedela za stolom), jer neće valjda neka po svemu upitna voditeljka sa erotskom idilom da dobija novac za to što sam ja krvarila za sedamsto strana savremene proze ili za romantičarsku komediju zabune ili za ruralni gotik horor. Pa hoće. Jer da je drugačije, to bi značilo dve stvari. Jedno je da ja dobijam prihod za nešto što nisam ja uradila, a to me jako žulja. Uopšte me žulja da bilo ko dobija nešto što ne proističe iz lične zasluge. Mada se ovo može i drugačije posmatrati. Drugo je što bi ovakav scenario značio da smo (hipotetička ili stvarna) upitna voditeljka sa erotskom idilom i ja na nekakav način kolegijalno, profesionalno, kreativno, esnafski povezane. A to vala neće da može. Nismo ekipa, i nikada nećemo biti na ravnoj nozi. Ispred stvaralaca (i književnih i svih drugih) treba da stoje njihovo obrazovanje i dela. A iza ono koliko smo posvećenosti, truda i celih sebe uložili da bismo došlo dotle da verujemo kako možemo da se bavimo time čime se bavimo, onako kako smatramo da treba. Uzimam u obzir i mogućnost da sam ja prepuna predrasuda i da će članstvo Organizacije funkcionisati kao dostojanstvena zajednica stvaralačkih, kritičkih intelektualaca. Ako se to desi, očekujem od sebe da revidiram stav u svetlu boljih argumenata. Do tada zadržavam pravo da budem skeptična. Prvenstveno zbog toga kao je Organizacija do sada objašnjavala svoj rad i kao se predstavljala, a još više zbog načina obraćanja stručnoj javnosti. (Snimak okruglog stola na ovu temu je okačen na sajtu Bibliotekarskog društva Srbije.)

Ali da se vratim na mogućnost da dobiješ neku vrstu zarade za nešto što nije tvoje neposredno ostvarenje. Tu jesam dobila odličan argument, drugačiji od mog gledišta. Tumačenje je naime glasilo da bi ravnomernom podelom naplaćene tarife među članovima Organizacije nešto dobio i doktor istorije umetnosti sa monografijom o srednjovekovnim vitražima i kriminalac iz rijalitija sa priručnikom za manifestovanje miliona. Jer da je do učestalosti pozajmljivanja, jedan od njih bi dobio čistu nulu, a ovaj drugi lagano ni ne mora da manifestuje milion. Postoje podaci o posudbama iz biblioteka, ali ne morate da ih tražite i čitate. Samo pogledajte ko rasprodaje koncerte – situacija vam je i ovde potpuno ista, za neke stvari se književnosti i muzika kao po pravilu ogledaju jedna u drugoj. Ja zaista jesam za to da svako dobije ono što mu sleduje za njegov rad i lično postignuće. Takođe sam za to da svako ima mogućnost za sopstveni kreativni izraz. I ako je realnost takva da će po bibliotekama postojati spisak čekanja za štivo sa splavova, hajde onda da konstatujemo realnost i da bar probamo da menjamo nešto. Ali razumem i onaj pravni princip da je, u slučaju teško sprovodovog zakona, bolje da se izvuče pet prestupnika nego da jedan nedužan ispašta. Koliko god mene lično jedilo da hipotetički dobijem autorski dinar preko neke šljokičaste tiktokerke, razumem da bi ravnopravna i kvantitativna podela tarife u stvari štitila sve autore štampanih izdanja kao delatnike u ovoj sferi kulture i njihov doprinos književnoj sceni. Ali onda to treba upravo ovako i obrazložiti, a ne onako kako je Organizacija to zvanično uradila, da autori ne bi bili ljubomorni jer svaki veruje da je njegovo delo najbolje. Ovo je bilo zvanično objašnjenje (opet, imate link za snimak okruglog stola) i toliko je otvoreno posprdno i bahato po elementarnu inteligenciju da to nikad neću moći da oprostim. A predstavlja i dobru ilustraciju mog celokupnog podozrenja prema Organizaciji, jer teško da mogu da imam uvažavanje prema nekome ko će odabrati za sebe beneficije od tuđe zasluge i odabrati da ga predstavlja neko ko se ovako obraća veoma stručnim sagovornicima, a i tog koga predstavlja izgleda smatra i prikazuje nedoraslim i nesposobnim.

Međutim, ravnomerna podela tarife ne štiti sve autore štampanih izdanja i njihov kreativni rad. Štiti članove Organizacije. Postoje udruženja književnika, prevodilaca, ilustratora, dizajnera itd. Ali Organizacija za zaštitu reprografskih prava nije krovno udruženje i članstvo funkcioniše isto kao i članstvo u bilo kom društvu. Kako je i na osnovu čega baš ona dobila nadležnost za praktično sprovođenje zakona o tarifiranju na ime zaštite autorskih prava? Ovako kako stvari stoje, na osnovu članstva u određenom udruženju, stečenom uz minimalne uslove, dobijaš povlastice od nečega gde nema tvog ličnog učešća. Hoćemo da se igramo asocijacija pa da mi iskreno kažete na šta vas to podseća? Hajde da zadržimo kriterijum autorstva kao objavljeno i katalogizovano delo u proteklih pet godina (ako Organizacija kaže da od dva dela samo jedno mora biti katalogizovano) i da ostanemo pri tome da se naplaćena tarifa ravnomerno deli, bez obzira na konkretna izdanja koja su posuđivana iz biblioteka. Logistički jeste jednostavnije da postoji nekakva instanca koja bi održavala kontakt sa autorima, ali suštinski za ovo uopšte nije potrebna Organizacija niti bilo kakvo udruženje. Jer sve ove podatke čuva Narodna biblioteka, to joj je jedan od zadataka. Katalogizovana knjiga ima ISBN, godinu izdanja, izdavača, urednika, pisca, koautora, prevodioca, ilustratora, strip crtača i tako redom. Ogromna baza podataka, ali algoritam za filtriranje nije toliko dramatično komplikovan. To je način da se podjednako uvaže svi autori štampanih izdanja i da im se oda priznanje za stvaralaštvo, ali tako da to bude utemeljeno na njihovom radu, a ne na članstvu u proizvoljnom društvu. A onda možemo raspravljati i o boljim modalitetima, jer treba osmisliti temeljniji i precizniji mehanizam.

To što mi pričamo o ovome neće ništa promeniti (cinik sam, znam). I čeka nas još stotinu borbi na stotinu frontova. I te druge borbe su teže i bolnije. Ali hajde da krenemo barem od toga što ćemo reći da je nešto naopako.