Karoši pečalba

Karoši pečalba

(Ju Miri, Stanica Ueno u Tokiju, prev. Mateja Matić, Tanesi i Plato, 2024)

Piše: Uroš Đurković

Dok pišem ove redove, u glavi mi je jedan drug sa studija, inače vrlo drag i kreativan duh, koji je, igrom neobičnih životnih okolnosti, jedan kontinent trajno zamenio drugim. Reći da je Japan planeta za sebe, jedna je od onih nipošto netačnih, ali krajnje nenadahnutih fraza, koju ću ovom prilikom ipak spomenuti. A sa njom i razmišljanje o tome da je teško i zamisliti kako je to obreti se u okruženju toliko drugačijem od poznatog da to predstavlja svakodnevni izazov, pa i avanturu.

Ukoliko bi me neko optužio za dodatnu egzotizaciju Japana ili, makar, podržavanje stereotipne predstave, ne bi pogrešio, s time što je ona deo duge tradicije, koja prevazilazi i namere ovog teksta i moje znanje. Ipak, setiti se da je, na primer, u Guliverovim putovanjima jedino neizmaštano mesto upravo Japan, dovoljno je indikativno za ovu temu. Japanu se, tako, uvek iznova pripisuje posebna aura nestvarnosti, ali i daljine koja mami neobičnošću.

    Roman Stanica Ueno u Tokiju Ju Miri uglavnom ide u susret tipičnim predstavama, što, vredi istaći, nije nužno loše. U pitanju je potresna priča o odricanju i gubitku, koja dočarava razdiruće užurbanu svakodnevicu, gde se prostor za međuljudsku uzajamnost decenijama gubi. Ipak, potreba za bliskošću je i dalje nasušna i upravo se na njoj temelje postupci Kazua, protagoniste romana, čiji je život obeležen žrtvovanjem za porodicu i društvo. Kazu je, međutim, sitan šraf proždirućeg mehanizma, a njegova sudbina, koliko god tragična, nažalost, sudbina mnogih.

Da bi prehranio porodicu, godinu dana nakon Olimpijskih igara u Tokiju 1964. godine, Kazu napušta svoje rodno mesto i seli se u glavni grad, radeći prekovremeno, do iznemoglosti. Posvećenost, ipak, nije nagrađujuća, već poseduje i naličje: da bismo očuvali porodicu mi je, svojim odsustvom, krnjimo. Ova protivrečnost biva na najsuroviji način potvrđena u iznenadnoj smrti Koićija, Kazuovog dvadesetjednogodišnjeg sina. Tek na odru Kazu osvešćuje sličnost sa sopstvenim detetom, shvativši da nemaju čak ni zajedničku fotografiju (41). Ovaj, nenadoknadiv gubitak nije opomena, već samo deo niza, igre zle kobi koja je istrajna u ugrožavanju i koja će doći i samog Kazua glave, od koga, naposletku, ostaje samo duh, što nesmireno bdi Stanicom Ueno, obitavalištem mnogih beskućnika, pa i njega samog.

Previše patnje – neko bi dobacio? Moguće, ali na ovo pitanje bi valjalo odgovoriti pitanjem: koja je njena književna opravdanost? Da je posredi štivo posvećeno isključivo izazivanju sažaljenja, ovaj roman bi malo ko mogao da preporuči. Reč je o tome da je Ju Miri sudbinu pojedinca promišljeno smestila u širi socijalni okvir i to upravo u kontekstu ubrzanog privrednog rasta Japana između Olimpijskih igara 1964. i onih koje su planirane za 2020. godinu, a zbog svima poznate epidemijske situacije, održane godinu dana kasnije. I u toj okolnosti koja prevazilazi granice teksta, s obzirom na to da je knjiga objavljena 2014. godine, nalazi se nešto što se nadovezuje na svet dela: ideja užurbanog progresa, uprkos svojoj šljaštećoj primamljivosti, ječi prazninom, i iza sebe ostavlja pregršt neispričanih priča potlačenih i prezrenih ljudi, koji su, na ovaj ili onaj način, morali da budu iskorišćeni i odbačeni da bi se nešto uopšte dovelo do kraja. Kazuov život nalazi se u tom žvrnju, a prizor tzv. „specijalnog čišćenjaˮ Ueno parka zbog posete japanske carske porodice, predstavlja odličan primer mera izrabljivanja, gde se domaćoj i globalnoj javnosti ciljano nameće kriva slika.

Da, sve kulture imaju svoja Potemkinova sela, ali roman Ju Miri ne iscrpljuje se svojom društvenokritičkom dimenzijom, već upućuje i na razvijanje saosećanja i, kroz niz smrti i nepravdi, neobične afirmacije života u prolaznosti. Ona može da ima religijske razloge, posebno u odnosu na stranice posvećene šintoizmu i budizmu, a može biti doživljena kao prkos predaje – kao što je beskućnicima ceo svet dom, tako i oni koji nemaju šta da izgube, imaju posebnu slobodu.

Ovi momenti mogu da podsete na izvanredan roman Živeti, čiji je autor kineski pisac Ju Hua i koji takođe silovito svedoči o gubitku, a nekome može na um pasti i delikatna, svedena proza korejske nobelovke Han Kang i to ne u odnosu na Vegetarijanku, već književno uspelije Belu knjigu i Ljudske činove. Ipak, poređenje bi bilo samo donekle opravdano, premda paralele treba uviđati i podržati; naročito jer sama Ju Miri, kao pripadnica korejske nacionalne manjine u Japanu, ima specifičan položaj, koji nije lako razumeti onima iz zapadnih kultura. Ipak, dovoljno je, verujem, reći, da je istorija korejsko-japanskih odnosa u najmanje ruku neprijatna i da se i dalje održava potreba za prećutkivanjem nečega što je odavno trebalo da bude prevaziđeno. Ju Miri na nekoliko mesta daje sasvim blage tragove koji upućuju na japansku nacionalnu samosvest i odgovornost nakon Drugog svetskog rata, ali to ostvaruje ne upiranjem prstom, već usputnostima, detaljima ili konstatovanjem nečega što se ne dovodi u pitanje. Da se ne stekne pogrešan utisak – ovo nije nipošto knjiga o korejsko-japanskim odnosima – ali nije nemoguće iz nje izvući i čitanje koje se ove teme tiče, naročito u odnosu na političke procese koji i dalje traju. A koga zanima, na primer, politika sećanja, može obratiti pažnju na to koji i kakvi spomenici se podižu u okruženju Ueno stanice (Spomenik Sindikata optičara, Spomenik Udruženja kuvara ribe fugu, Spomenik zahvalnosti kornjačama, Spomenik Sindikata izdavača kalendara, Spomenik noževa) (104). One koje pak interesuje nešto drugo, mogu saznati po čemu je to Buda Bodisatva jedinstven, kako funkcioniše manga-kafe, gde se skrivaju japanski beskućnici, zbog čega je drvo ginka posebno, zašto je šogunat važan za japansku kulturu i, naposletku, koje su sve razorne posledice cunamija.

Stanica Ueno u Tokiju je, treba zapaziti, pripovedana u prvom licu, ali tako da pripovedač, nakon svog života ima saznanja kakva živ čovek ne bi mogao da ima. Njegovo bivanje duhom se, međutim, u nekim prikazima romana, čini se, prenaglašava – čitanje može da sve do samog kraja funkcioniše bez tog saznanja, jer, uprkos menjanju vremenskih ravni, postoji utisak prisustva i doživljenosti. S tim u vezi može se zapaziti da, uprkos izvesnim prevodilačkim neupeglanostima, rečenični tok uredno teče, ali neko ko sa starojapanskog prevodi Priču o Genđiju, a to upravo radi Mateja Matić, prevodilac ovog romana, od mene može samo da ima najdublje poštovanje.

Naposletku, od Ju Miri ne treba očekivati Mišimu, Dazaia ili Oea, pa čak ni Murakamija (ni Rjua ni Harukija), ali Stanica Ueno u Tokiju pruža saznanje, emocionalni udar i solidno pripovedanje, koje može da obraduje one koji su, na primer, uživali u Vendersovom filmu Savršeni dani.

A dok ovo pišem, usled razlike u vremenskim zonama, možda upravo sad moj drug, od nedavno japanski državljanin, prolazi pored Stanice Ueno. Sa ili bez saznanja o svemu onome što sobom nosi.

Uroš Đurković

Stanica Ueno u Tokiju (Ju Miri)