Pronađeno u prevodu

Piše Jelena Pržulj:

Die Doppelgängerin

(o prevođenju Bernharda Šlinka)

Volite li vi motiv dvojnika u književnosti i filmovima? U osnovi je u pitanju „duplikat“ osobe koji ne bi trebalo da postoji pod datim okolnosti, a nadalje svakome na volju kako hoće da se pozabavi time. U folkloru i mitologiji je dvojnik obično avet žive osobe i naravno da je loš znak. Romantičari nisu daleko od toga – utvara, vila, odmetnuti ili osamostaljeni lik u ogledalu, nešto onostrano, ali uglavnom morbidno i natprirodno, takva su fela. Zadržaće se i kasnije taj povratak (nat)prirodi, pa dvojnik zna da bude oživljeni (i izmenjeni) mrtvac, biće sa sposobnošću da se preobražava, rezultat magijskog obreda i šta sve ne. Ali manje-više sa industrijskom revolucijom, verujem zapravo sa novim dometima u mašinstvu i prirodnim naukama (hemija, medicina), stižu i kompleksnije i mnogo, mnogo zanimljivije ideje koje će utemeljiti žanrovski kanon. Dvojnik je automaton (primitivni oblik robota i prvi trzaji SF-a) ili pak i nije drugi entitet nego podvojena ličnost (psihijatrijski pacijenti iz viktorijanske ere, jelte) ili nešto što sadrži najmračniji deo naše ličnosti koji ne prihvatamo kao svoj, a još kasnije stižu i klonovi i braća im androidi kao (za mene) možda i najrazmahanija i najkreativnija varijacija teme. Sve može da prođe, od mršave komike, preko horora do egzistencijalne krize. Eto vam Šekspir i komedija zabune i Orphan Black i Us, Hičkok, Data i Lore, onaj jedan nobelovac, Twin Peaks, Momci iz Brazila, bezmalo celokupan britanski gotik horor, Moon i onaj Nolanov film koji vredi gledati samo zbog jedne scene u kojoj Bouvi igra Teslu. Fina, lagana zabava, sve dok ne dođemo do suštinskog pitanja identiteta. Šta ćemo ako gledaš svoj lik, a znaš da to nisi ti? Ako tvoje sopstvene oči, nos, usne, ne odražavaju tvoje emocije i unutrašnji svet nego nešto tebi strano? Koliko ćemo uopšte značaja pridavati sponi između lika i ličnosti i u kojoj meri to izjednačavamo sa identitetom i individualnošću? I šta ćemo sa onim drugima, koji (našem) liku u stvari i pripisuju (našu) ličnosti, čime opet dolazimo do identiteta i individualnosti? A nije ni da se mi nikada ne definišemo preko odraza u tuđim očima.

Zašto vam sve ovo pišem? Bernhard Šlink je u poslednjih tridesetak godina objavio oko deset romana i zbirki pripovedaka koji su svi objavljeni kod nas. I sve ih je prevela ista osoba, u retkom i fantastičnom spoju dva kompatibilna i skladna senzibiliteta, pisca i prevoditeljke, koji daleko nadilazi uobičajeni posvećeni i profesionani pristup poslu. Sve dok od urednika nisam čula kako bi najnovijeg Šlinka trebalo ja da radim. Lično i krajnje sebično bi meni bilo najlakše da je koleginica odlučila da pošalje u peršun i Šlinka i redakciju i prevođenje i sve, ali je stvar bila tome što njen raspored i raspored redakcije za ovo izdanje nisu mogli da se uklope. I tako dolazimo do zanatskog aspekta cele priče.

A zanatski aspekt podrazumeva da svako od nas ima svoj idiolekt, osobeni vokabular, stil i manir izražavanja svojstven svakom pojedincu. I koliko god poštovali obavezu prema stvaraocu i delu, njegovom izrazu, dinamici i atmosferi, taj idiolekt imaju i prevodioci. Zamislite ovako: Ako pet izvođača na istom instrumentu potpuno školski izvede istu kompoziciju po istom zapisu, opet zapravo neće zvučati svi isto. Naravno da je ovo cepidlačenje, jer govorimo o razmimoilaženju u pojedinim rečima i frazama, ali cepidlačenje je suštinski bitno za prevodilačku profesiju, jer će, da banalizujem, često baš to biti distinkcija između temeljnog i detaljnog prevoda i ležernog prepričavanja dela. (Druga je tema to što će nekada prepričavanje u stvari biti mnogo vernije duhu originala.) Ali sve u svemu, ja sad imam dve mogućnosti: Mogu da prevedem roman. I sasvim sigurno niko ne bi bio oštećen time. Ili mogu da prevedem roman tako da zvuči kao da ga je prevela piščeva višedecenijska prevoditeljka.

Iz ovakvih dilema me izvlači razgovor sa ljudima. Ne mislim pritom na konsultacije unutar struke, bude i toga, ali ne primarno, nego želim da čujem kako stvari vide ljudi čije mišljenje i inače cenim. E pa, ti ljudi su mi rekli da su za čitalačko iskustvo u celini nijanse nebitne, odnosno da pak kontinuitet jeste važan i da će Šlinkovi poklonici znati to da cene. Koliko god ovo bili prilično suprotstavljeni stavovi, u stvari ne isključuju jedan drugi i oba se mogu argumentovati. Šlink nije lirski pripovedač i kod njega ne igra ulogu da li je šija ili vrat, ali ako si već uhodan sa određenim manirom, verujem da ume da žulja kad ne dobiješ to što očekuješ. Sagovornici su mi takođe rekli da prevodim Šlinka, ne nekog drugog, pa izvorno delo treba da mi bude jedini orijentir, odnosno da imitacija u ma kom kreativnom činu nikada nikome ništa dobro nije donela. Ali ne može niko od njih da odluči umesto mene, a ja moram, pre nego što bilo šta započnem, da odredim šta hoću da postignem, kojim pristupom i zašto baš tako. Bilo da prevodim roman ili da sklapam komodu. Jedno vreme sam ozbiljno motala po glavi da li da uzmem tekst i prevedem ga, kako inače radim, jer u tom slučaju za mene zaista nema ničeg osim osamostaljenog dela i njegovog konteksta. Nema pisca, nema redakcije, nema čak ni mene kao operativca, jer svakako smatram da prevodilac treba da bude nevidljiv i neosetan kao savršeni prevarant (što i jesmo). Ili sam ovom prilikom samosvesni klon pred umetničkim delom, sa zadatkom da ga, u izmenjenom obliku, dakle na drugom jeziku, replicira oponašajući obrazac za koji je prethodno kodiran. Zvuči mnogo haotično, je l’ da? E šta mislite onda kako je meni bilo u glavi… Da li mimezis ili mimezis mimezisa? Da li da nazor sljuštim sa sebe i poslednji ostatak sopstvenog identiteta? (Ostatak, jer svaki prevod na tih nekoliko nedelja ili meseci, koliko ga radiš, zadire u identitet, nekad više, nekad manje, traži da mu se podrediš i sputava te u mnogo čemu.)

Onda sam jednostavno počela sa prevođenjem, više instinktivno nego što je bila u pitanju svesna odluka, i još uvek se pitala da li je ipak trebalo da krenem od iščitavanja postojećih prevoda. Međutim, Šlink je vrlo pristupačan, sâm nudi se za prevođenje (ovo nije nikakva vrednosna ocena, kažem isključivo tehnički), tako da sam došla do poslednjih pet-šest poglavlja u knjizi kada sam počela uporedo da čitam jedan od prethodnih romana u domaćem izdanju. I da, za čitaoca zaista neće biti bitno da li je ovaj ili onaj sinonim i da li će se sintaksa za nijansu razlikovati, nije Šlink pisao „Alisu u Zemlji čuda“, pa da temeljno razmatraš razlike u prevodu Jabberwocky. Ali za prevodioca, ili bolje rečeno: za mene (jer ne znam da li važi za sve kolege), ovaj ili onaj sinonim, ako je pogrešno odabran, stvarno može da upropasti celokupan doživljaj. Koliko je vama lično filmova ili serija uništio loše napisan dijalog ili glumac koji ne ume da savlada određeni akcenat? Meni mnogo. A tako bi bilo i da ja pokušavam da izguram nešto što za tri života ne bi bio moj vokabular (pod uslovom da nije nužno za delo, naravno).

Ali ključnu stvar sam ostavila za kraj. Kada zna šta radi, dobar prevodilac vam je kao dobar tribute bend. Nemate mogućnost da čujete original, ali kada zažmurite (metaforički, ne morate bukvalno), to je to, kao pravo, ne osećate se zakinuto. Isto kao što nećete pročitati original, ali ćete dobiti taj manir, taj ton, tu dinamiku i takođe se nećete osećati zakinuto. I da, jesmo dvojnici. U oba slučaja. A zamislite sad da imamo neki nedostupan bend i generalno odličan tribute koji smo puno puta slušali, pa se okupimo čisto onako i u nekom trenutku nekome padne na pamet da skinemo nešto njihovo. E, ali ne skidamo bend nego tribute. Jes’ glupo, zar ne? Naravno da je glupo kad tako kažeš. I sramota me da priznam koliko mi je vremena i koliki zaobilazni put bio potreban da mi se iskristališe ova paralela. Da, prevodilac jeste i dvojnik i senka i prevarant i tribute bend. Ali nikako tribjut tribjuta. Pod pretpostavkom da ne čitate original i ako ćemo kao bukvalisti da teramo do tančina, vi zapravo nećete pročitati nijedan pasus nekog pisca kog mnogo volite, čitaćete prevodiočeve reči. A moj je zadatak, i moje zadovoljstvo, da vam pružim najistančaniju moguću iluziju. Ono kako bi vaš voljeni pisac pisao na vašem jeziku. Samo što nije pisao na vašem jeziku. I opet je moj zadatak i moje zadovoljstvo, koje ne bih dala ni za brdo karamela, da ni u jednom trenutku ne osetite i ne pomisliste kako ste dobili odraz nečega. Možda zvuči paradoksalno, ali da bi ta podval(ic)a uspela, ja ne mogu biti dvojnik dvojnika.

Pozni život (Bernhard Šlink)