Biblioteke, zaletanje i bes bez zaključka

Biblioteke, zaletanje i bes bez zaključka

Piše: Jelena Pržulj

Čuli ste kako će Organizacija za ostvarivanje reprografskih prava od nove godine da ubira od javnih biblioteka tarifu od 15 dinara po pozajmljenoj knjizi? Čuli ste. I tu već počinje papazjanija, jer se nedorečenosti u celoj ovoj priči množe eksponencijalno i prostom deobom. Materijali su dostupni na sajtovima Organizacije i Bibliotekarskog društva Srbije, ali ih nije jednostavno raščivijati (meni pravni registar nije blizak) i uz to znaju biti protivrečni i neprecizni, pa sve to skupa deluje krajnje demotivišuće. Ali da ipak prođemo neke stavke.

Za početak, da, ljuti i mene besmisao. Ali slaba vajda od lamenta zašto mešati smrdljive pare i uzvišenu kulturu, kako bi bilo divno da knjige budu besplatno dostupne, kako je biblioteka te knjige već platila u nabavci, kako književnici samo žele da njihova dela budu dostupna čitaocima, kako bi se Dante i Vasko Popa prevrtali u grobu i šta bih ja lično volela kao čitalac, korisnik biblioteke, autor ili nekadašnji student mastiljar. Potrebno je sistemsko rešenje, a sistem se ne može svesti na pojedinačni primer, baš kao što ni spekulacija nije argument niti bi valjalo donositi odluke ni pravdati postupke iz burnih emocija. Ali sam besna.

Dakle, tarifa je planirana od 01.01. u iznosu od 15 dinara po pozajmljenoj knjizi. Autorima i treba da pripadne naknada, nota bene, za dela za koja su zaslužni. Međutim, sve ostalo je nejasno. Recimo, odakle novac za tarifu i ko je plaća? U dokumentima se navodi da se taj iznos naplaćuje od javnih biblioteka, odnosno njihovih osnivača. Kako tužiš odnosno? Jasno mi je da ti je svejedno od koga stiže novac, sve dok stiže. Ali ako uplata tarife ne legne i dođe do prinudne naplate, onda uopšte nije svejedno na koju to adresu ide. Takođe je bilo reči o solidarnoj naplati, što je i previše neodređeno da bi se našlo u zvaničnom propisu. Jedna opcija je da same biblioteke plaćaju tarifu po formuli „komada pozajmljenih knjiga puta 15“ iz sredstava koje dobiju od opštine za celokupan rad, što će reći nabavku knjiga, plate zaposlenih, račun za struju. Druga opcija je da tarifu plaćaju neposredno gradovi i opštine, mimo onog budžeta koji se dodeljuje bibliotekama. Budimo realistični: Kakvi su izgledi za to? Govorimo o istim onim javnim bibliotekama koje su neretko jedina aktivna kulturno-obrazovna ustanova u nekoj sredini (ako i nemate pozornicu ili salu za koncerte, ali možete organizovati književno veče), a da tim aktivnim radom ne ostvaruju nikakav prihod kojim bi mogle pokriti bar deo troškova. I govorimo o istim onim opštinama čija se sredstva za kulturu mere ne u procentima nego u promilima budžeta (a uz to znaju biti i spojena sa budžetom za turističke manifestacije, što je opet sasvim drugi problem). A da smo recimo prvo odredili modalitete naplate i odgovornosti, odredili budžet, pa tek onda datum za stupanje tarife na snagu? Samo kažem. Nije poenta da sve bude odmah, sad odmah, smeš nekad i da prvo razmisliš kako ćeš i koje su najizbalansiranije mogućnosti da nešto ostvariš, pa tek onda da kreneš u akciju.

Ali da se vratimo na ono kako pojedinačno ne može biti sistemsko – ako za sve važe ista pravila i iste obaveze, onda i rešenje mora da funkcioniše ne samo za gradsku biblioteku u centru Beograda nego i za seosku javnu biblioteku u okolini Sjenice ili Kovina. Treća opcija, koja se ne pominje, ali hajde čisto u teoriji da i nju uključimo, jeste da se korisnicima biblioteke svaka posudba naplaćuje 15 dinara. I opet smo kod onog Rojsovog misaonog eksperimenta o tome kako pravedan ili pravičan sistem mora biti podjednako pravedan i pravičan za sve. Verovatno bi odrasli čitalac sa izvorom ličnih prihoda u

Nišu i Kragujevcu izdvojio nešto malo dodatnog novca za biblioteku. A šta ćemo sa onim seoskim bibliotekama iz prethodne rečenice? Jesmo li sigurni da i tim čitaocima baš ništa ne znači računica tarifa puta školska lektira za decu puta jedini raspoloživi kulturni sadržaj puta književni eskapizam puta neki aktuelni pisci puta knjige za predah? Jesam rekla kako nisam pristalica emotivnih izliva i patosa, ali makar na tom najosnovnijem nivou mora postojati mogućnost (skoro pa) besplatnog i javno dostupnog obrazovanja.

Druga, meni neizmerno važna stavka, jeste to ko dobija novac naplaćen kroz tarifu. U okviru Sajma knjiga održan je okrugli sto u pokušaju da se razjasni šta se razjasniti može na ovu temu, a snimak je dostupan na sajtu Bibliotekarskog društva Srbije. Ja sam taj snimak pogledala, mislim, četiri puta jer nikako nisam mogla da verujem i da prihvatim da čujem to što čujem. Izuzetno je mučno, i psihički i fizički i intelektualno. Znate onaj osećaj kad zbog tuđe moralne i duhovne bede istovremeno imate potrebu da iz sve snage udarite čelom u zid, a i da nekome saspete zube kolenom? Nadam se da ne znate, ali znam da znate. Ključne informacije su ovde da se tarifa naplaćuje po pozajmljenoj knjizi bez ikakvih daljih kvalitativnih distinkcija, dakle status autorskih prava u konkretnom slučaju je nebitan, i da se naplaćeni iznos raspodeljuje na članove društva. A član društva može biti bilo ko sa autorstvom najmanje dva objavljena dela u proteklih pet godina, od kojih jedno mora biti katalogizovano. Delo nije ničim kvalitativno definisano, katalogizacija štampanog izdanja bi morala da se podrazumeva (to je ISBN, takoreći lična karta ili matični broj koji svako izdanje mora da ima), a autorstvo obuhvata pisce, prevodioce, ilustratore. Nisam razumela da li su obuhvaćeni i urednici izdanja, a trebalo bi da budu. Primećujete da su svi kriterijum isključivo kvantitativni. Kao u tekstualnim zadacima, koliko vremena treba da dve pumpe različitih kapaciteta isprazne bazen, kada kažete da je rezultat, recimo, 117. Moj profesor matematike bi tad uvek govorio: „Sto sedamnaest čega? Krompira?“ E pa, ovde bi komotno i mogao da bude krompir, jer ne da nije uređeno da li naknadu dobija autor dela ili njegovi potomci, zastupnici, urednik, izdavač, ili bi taj novac možda i ostao biblioteci, nego uredno možeš dobiti novac od posudbe knjige za koju ni slova napisao nisi. Krajnje uprošćeno, Kant kao univerzalni etički problem navodi to što svaki prestupnik (u najširem smislu) pravi izuzetak za sebe, dok moralni princip i dalje mora da važi za druge. Naravno da je zdravorazumski i etički besmisleno da ja lično na kraju godine dobijem nekakav novac zato što ste vi iz biblioteke pozajmili Selimovićevu „Tvrđavu“ (uzgred, pročitajte je). Ali je poželjno i nužno da ga dobije NN član Organizacije.

A sad idemo u najdublje blato i glib, uz jedan i previše realističan scenario. Osoba sa upitnim završetkom osnovne škole, jer šta će joj, napiše priručnik o onim obrvama kao čokoladnim bananicama i šljokicama, recimo, a brat, osmoletka podjednako sporna, je barabar prati sećanjima iz surovog batinaškog života sa stadiona. Nastavak može da bude nešto tipa manipulacijom do muža i memoari iz rijalitija. (I da, ja jesam pesimista po prirodi, ali znamo svi te i takve police po knjižarama i ta i takva gostovanja i potpisivanja knjiga.) Oni se učlane u Organizaciju i dobijaju novac od toga što je neko pozajmio „Antigonu“ kao lektiru za srednju školu ili „Beskrajnu priču“ za dete ili monografiju o srednjovekovnim vitražima na jugu Francuske ili dva različita prevoda Šekspira jer mu je potrebno komparativno čitanje za studije ili „U potrazi za izgubljenim vremenom“ jer u penziji napokon ima vremena da se posveti nečem toliko obimnom ili Disa za crnu dozu realnosti. Doslovce je tako zamišljeno. Ne znam za vas, ali meni se čini da je ove svaki dalji komentar ili zaključak izlišan, jer je ovo toliki nonsens kao da si upao u skeč Pajtonovaca ili pozorište apsurda. Samo što nije skeč, pa nije ni toliko bizarno koliko ti se samo plače. Ali ima još gore. Zvanični stav zašto se novac ravnomerno raspodeljuje članovima, i imate to na snimku okruglog stola, jeste da ne bi bilo ljubomore jer svaki autor veruje da je njegovo delo najbolje. Ozbiljna sam. Dakle prihvataš beneficije od nečega u čemu ama baš nikakvog tvog učešća niti zasluge nema, apsolutna nula, da se eto ne bi ljutio što nisi sposoban za iole vredno lično postignuće. Toliko o onoj duhovnoj bedi od malopre. Samo sad više nije za plakanje, više je da se ispovraćaš. No dobro, kakva klijentela, takav i rezon i integritet