Ако једне зимске ноћи неки путник, први део

Пише: Снежана Томић

Пред вама је један роман који настоји да дочара како се прича рађа, преноси, преображава, једном речју – како она живи. Понесени његовом чаролијом, пожелећете да што више одгодите завршетак, јер сте, читајући га, осетили задовољство одлагања и сами пожелели да дате свој допринос како би се прича наставила.

Посебност романа „Ако једне зимске ноћи неки путник” огледа се у томе што на не тако великом броју страна успева да тематизује све оно о чему бисте се могли запитати, као и оно о чему се никад нисте питали када је реч о некој приповедној творевини. Калвинов романескни свет окупља све оне чија делатност на неки начин утиче на опстанак приче. Тако на сцену иступају Читалац, писац, Читатељка, усмени приповедач, чија је важност свима добро позната, а за њима и преводилац, издавачи, приређивач, универзитетски професор, они који својим ангажовањем подупиру стубове литературе. Међутим, нису изостављени чак ни писари ни анонимни преписивачи, као представници свих оних који су невидљиво присутни иза кулиса, а имали су изузетан значај за спасавање читавог књижевног блага од мрака заборава и непостојања.

Проширујући наше видике, ово дело нас позива да преиспитамо своје ставове о улози и значају приче у животу народа, друштвених заједница, и нарочито појединца. Зашто читамо? Шта је то што нас тера да започнемо или наставимо неку причу? Где је заправо њен почетак и назире ли јој се крај? У чему се огледа њена снага и које су јој слабости? Како то да и сами имамо потребу да ономе што нам се у животу дешава подаримо облик приповести? Улогу трагаоца за одговорима Калвино поверава Читаоцу. Он мора да настави своју потрагу без обзира на низ препрека у виду прекинутих романа на које наилази у свом читалачком подухвату. Прича га, између осталог, води сусрету са Читатељком. Тако се његови трагалачки напори додатно осмишљавају жељом да савлада све препреке како би Читатељку освојио. И мада се роман званично завршава њиховим браком, у њему се развило нешто што је несумњива залога наставка приче. Љубав, наравно.

У игри значења

Бројни преокрети на пољу хуманистичких наука који обележавају постмодерне књижевне токове налазе одјека и у Калвиновом роману. Отуда постоји неповерење према свакој тачки ослонца која би гарантовала исправност једном успостављеног значења. Читалац навикнут на тип романа који се одликује јасноћом и постојаношћу својих елемената, уочава поигравање на свим равнима, јер се прича овде несташно опире свакој врсти систематизовања и укалупљивања. Тако простор романа, неспутан оковима жанра, одређене тематике, намером да буде верна копија реалности, постаје подручје наново освојене слободе. Читаоцу, ослобођеном стега устаљеног начина читања под гаранцијом тачности, то може пружити неизмерни ужитак.

Необавезни, лагани и хумором проткан тон казивања постаје један од начина да се  прибави читаочева пажња за игру значења и неочекиване обрте док се креће кроз сложен и непредвидив фикционални свет. Хумор постаје један од важних аспеката дела, јер се његова снага користи као противтежа сталној напетости изазваној осујећеном намером Читаоца да доврши започете романе. Стичемо утисак да је приповедач више заокупљен Читаоцем него приповедањем, а хумор је двосмеран. Њиме је обухваћен и приповедач, који настоји да задовољи читаоца („Читаоци су моји вампири”, рећи ће на једном месту писац Сајлс Фланери), али и Читалац изневерен у својим „великим очекивањима”. Када се Читалац разбесни зато што се поново суочава са недовршеним романом, његов бес је дочаран поступком појачавања значења до крајњих граница: прекинути роман Читалац би желео да избаци из куће, стамбене зоне, територијалног устројства, сунчевог система, галаксије и даље, све до „најапсолутнијег ништавила”. Хумором успешно стишана тензија појачава привлачну моћ романа и ми му се, без обзира на све, поново враћамо. На другим местима хумор просијава кроз иронију, сатиру и карикатуру, овога пута као моћним средствима за разобличавање различитих појава. Примера ради, наведимо приказивање револуционарних и контрареволуцинарних струја, у чије се размирице Читалац уплео на свом путу у Атагвитанију. У намери да осујете планове друге стране, и револуционари и контрареволуционари су толико пута променили идентитет, преузимајући притом обличје и својства противника, да су се напослетку потпуно изједначили у лику и делу. У бесконачној игри значења доводе се у питање уобичајена гледишта. Не без ироније, генерални директор полицијске архиве поставља питање: „Шта је бољи показатељ да се у некој држави књижевност особито уважава од висине суме одобрене за њено надзирање и гушење?” (Kalvino 2016: 243)

Тако се плете мрежа приповедних нити, а роман нас подсећа „колико тога реч у себи садржи и крије”. Разлиставањем слојева речи „текст” долазимо до ткања (лат. tеxtum – ткање), а целом дужином романа разасуте су његове нити, гранају се и преплићу: „треба имати на уму да свака особа носи са собом читаво једно ткање од догађаја, средина, других особа, и да ће из тог сусрета произићи неке друге приче” (Kalvino 2016: 158). Као да је реч о Аријаднином клупку, боримо се да чврсто држимо конце у својим рукама, док их пропуштамо „кроз лавиринт нашег мишљења”. Стога када прича доспе до „зачворене” ситуације, распетљавање тог чвора оставља се читаоцу на радост. У страху да ће, уколико се одлучи за било какву конкретност, заувек окаменити причу и ускратити низ других и читаоцу можда дражих остварљивости, роман активира оно насловно „ако”, чију ћемо снагу осећати све време. Приповедно ткање остаје једино сигурно поред читавог сплета могућности које нас окружују одасвуд, док нам њихово остварење непрестано измиче.

Наставиће се…