Ако једне зимске ноћи неки путник, други део

Пише: Снежана Томић

Чаролија недовршених романа

Ево нас на станици првог романа који је Читалац узео у руке. Станица је одмориште, место чекања и сусрета на раскршћу путева непознатог смера. Како сваки од уметнутих и недовршених романа говори нешто и о целини ове приповести, први међу њима позива да се застане, сачека и промисли пре него што се читалачка авантура продужи. Фрагментарност не чини приче мање важним. Оне су већ довољно бремените питањима која нас терају на промишљање.

Пролази ли нам живот у чекању, неизвесности, страховању да ће се нешто догодити? У којој мери смо одређени својом прошлошћу и можемо ли од ње побећи? Колико су наши избори слободни? Јесу ли можда део неког случајног или задатог преплета околности? Жели ли универзум нешто да саопшти човеку? Где је у свему томе љубав? Докле сеже њена моћ? Романи не одмичу даље од почетка јер за то нема потребе. Они су већ остварили своју улогу постављањем ових и низа других питања. Њихово настављање подразумевало би настојање да се на сва ова питања пружи један свеважећи одговор, а то је за ову књигу недопустиво: „знам да ће шта год да напишем бити уврштено, оспорено, извагано, проширено, сахрањено” (Kalvino 2016: 187), закључује Сајлс Фланери. Уместо тога, сваком појединцу пружена је прилика да у трагалачком подвигу пронађе властити одговор. 

Како једно дело може црпсти своју снагу из прекида, и то током хиљаду и једне ноћи, показује нам књижевно наслеђе Истока, са којим се наш роман дошаптава. За древног приповедача Шехерезаду, која се налази у султановој немилости, прича значи живот. Треба, дакле, живети и да би се живело – причати. Отуда се у прекиду њених прича, којим одгађа своју страшну судбину, настањује велика напетост – хоће ли оно што је испричано бити довољно да одржи интересовање немилосрдног слушаоца, и самим тим живот приповедача. Има ли исприповедано ту снагу да промени слушаоца или се иза тог прекида, у понору, настањује смрт? Ту врсту напетости Калвино настоји да понуди свом читаоцу вишеструко умножену, обезбеђујући тако сталност читалачке пажње у нади да ће се прекинута прича наставити. И баш као што бива на страницама овог романа у непрестаној игри преобликовања познатих елемената, на њима налазимо и Шехерзадину двојницу, само што је ова султанија сада у улози читаоца. Од њеног читалачког задовољства сад зависи судбина султана и његове државе. Треба се уздати у велику делотворну снагу читаоца. Опстанак читавих светова похрањених међу корицама књигâ само од њега зависи.

Ко то тамо прича?

Ако смо поверење поклонили приповедачу, ускоро ћемо увидети да је сасвим непоуздан. Он се одриче превласти над причом. Некада „свезнајући”, сада се лакрдијашки поиграва – неће више да буде онај који води причу, чини се невешт, преузима тачку гледишта Читаоца-јунака, дошаптава му, сугерише, саветује га и критикује. При томе се јунак, наизглед одвојен од воље и апсолутног надзора приповедача, креће кроз причу по својој вољи и правилима, за свој ћеф.

Какво место у овако осетљивим приликама онда припада аутору? Расправа о значају ауторства, око које су бројне учене главе ломиле копља, јавља се у писмима Ермеса Маране, преводиоца. Ту наилазимо на локалну легенду о усменом пореклу прича, потеклих од слепог старца Хомеровог кова.[1] Индијанац, такозвани „Господар Прича”, представљен је као првобитна магма од које су се потом разлиле све остале списатељске индивидуалности. Прича покушава да нам покаже да је трагање за фантомском појавом оваквог приповедача сувисло колико и намера да оно што знамо о животу аутора употребимо за разумевање приче. Чин читања треба да буде ничим неометан, ослобођен сваке сувишности. Ипак, на сазнајну клацкалицу враћамо се чим се сетимо да је ова прича просејана кроз сито Мараниних маштовитих оправдања за лажне преводе.

Чак и писац у овом роману настоји да поништи своје присуство у причама које пише, како би вртлог речи слободно деловао. Зато је он овде присутан само као један од ликова. Сајлс Фланери представља отеловљење стваралачке имагинације, али не на врхунцу креативног рада, како бисмо очекивали, већ приликом своје списатељске блокаде. Док покушава да се врати свом радном замаху, он редом ниже замисли о неким могућим романима. Тако наилазимо и на почетну идеју романа „Ако једне зимске ноћи неки путник: „Дошао сам на идеју да напишем роман сачињен искључиво од почетака романа. Главни лик би могао бити неки Чиаталац ког непрестано нешто омета у читању” (Kalvino 2016: 203), или: Волео бих да напишем књигу која би била само incipit, која би читавим својим трајањем задржала снагу почетка, напетост ишчекивања нечег што се још није уобличило” (Kalvino 2016: 182). Ако нам већ нешто говори о целини романа који тренутно читамо, јесу ли ту можда скривене и неке смернице за његово читање? Фланери нам током својих размишљања нуди неколико завршетака једног постављеног заплета. Слично томе, и у сваком од недовршених романа појављује се исти заплет: љубавни троугао и мистерија, који добијају различите обраде. На тај начин имамо низ прича стилизованих у духу психолошког, породичног, витешког, ратног, историјског, љубавног, крими романа, дневничке прозе. Жанровске стеге попуштају, наговештавају атмосферу, али се прича прекида на месту где би он почео да делује свом снагом. Тиме је читаоцу остављена слобода да према властитој осећајности и комбинаторним способностима изгради целину. Прича се ионако установљава сваким појединачним и непоновљивим чином читања.

Читалац (ни)је део приче

Онако како бисмо, на пример, на почетку бајке наишли на исказ „Био једном један…” као приповедачев сигнал слушаоцима да прелазе у други свет и да се са њима успоставља прећутни договор о правилима која важе унутар њега, и овде приповедач читаоцу даје назнаке да улази у друкчији свет: „Управо почињеш да читаш најновији роман Итала Калвина Ако једне зимске ноћи неки путник” (Kalvino 2016: 7). Његово непосредно обраћање читаоцу није необично. Подозриви постајемо када се његова припрема за читање и ушушкавање читаоца рашири преко читаве стране. И нисмо се преварили. Врло брзо стичемо утисак да је читалац ћушнут са тог удобног кауча на који га је приповедач сместио и потом провучен кроз неку зечју рупу, јер ето њега с друге стране. Од читаоца постаје Читалац, из пасивног и угодног положаја посматрача измештен је у активну позицију учесника збивања. То је привилегија коју читалац досад није имао, будући да се није удаљавао од скромног места у предговору и узгредним коментарима приповедача.

У роману је створена илузија да му је ванкњижевна стварност доступна и да њене елементе с лакоћом пропушта кроз своје танане границе у свет фикције.  Свако од нас је већ довољно у чуду кад наслов и аутора са корица књиге које држи у руци пронађе на првим страницама приче као део измаштане творевине. Ако су границе тако порозне, онда нам и фикционални читалац, који је део текста, такође нуди једно посебно гостопримство: да део себе присајединимо његовом лику и непосредно доживимо све што и он. Уосталом, свеприсутно обраћање Читаоцу, увек рачуна и на читаоца који остаје изван корица књиге, што је најзаводљивији начин да осетимо блиским оно о чему се казује. На такво посвећено, доживљајно читање позива нас роман, што се најбоље може видети када се казивање препусти неком „ја”, које иначе подразумева јединство приповедача и јунака. Оно је, сведочи роман, толико проширило своје оквире, да сад може обухватити и писца и читаоца и сваког другог појединца који се лати књиге. Свако од нас му може придодати нешто своје. Зато смо, када завршимо своју читалачку пустоловину, богатији за једно ново искуство. Додаје се понеко зрнце нашем погледу на свет, а без њега би се разумевање стварности којој се враћамо увек чинило „мањкавим и непотпуним”.

Наставиће се…

[1] Са Маранином причом о слепом Индијанцу, чије приповедање настоји да сними магнетофоном, може се успоставити интересантна паралела. Харвардски професор Милман Пери и његов асистент Алберт Лорд тридесетих година 20. века на јужнословенском простору снимали су епске певаче, с намером да докажу усмено порекло Хомерових епова. Резултате њихових вишегодишњих истраживања Алберт Лорд је објавио у књизи „Певач прича”.