Да ли људи праве штету (за друге) из незнања или из користољубља?

Ово питање сам записао као утисак након читања књиге „Викенд“ Бернхарда Шлинка. Главни јунак романа, затвореник, бивши револуционар, борац за праведније друштво, жели да прослави свој први викенд на слободи са десетак старих пријатеља, на имању ван града. Сви они су на неки начин били саучесници, побуњеници, саосећали су са револуцијом. Данас имају своје чврсто место у буржоаском животу као лојални, добростојећи грађани (новинар, учитељица, бизнисмен, бискуп, адвокат…).

Читајући ту књигу имао сам утисак да је Шлинк писао о нама, о мени, мојим пријатељима и познаницима, о нашем друштву. И, наравно, из таквог осећања кренуле су асоцијације. Многе од тих асоцијација сам записао као питања. Ево, дакле, неких асоцијација после „Викенд“-а.

Новоустановљено економско правило да  профит (добит) припада појединцу, а да се губитак (штета) демократски расподељује на целу заједницу, одавно је пракса у капитализму, па наравно и у нашем транзицијском. Светска економска криза и криза банака 2008. имала је за последицу да су банке и власници капитала као кривци за кризу, не пропали него постали још богатији, а рачун су поштено – демократски платили сви остали грађани.

Код нас су оно што је било опште (наше, народно) покуповали одабрани појединци, парама из опљачканих фондова, државних резерви, царина, такси и акциза. Нашим парама. Губитак је – поштено – правилно распоређен на све остале, на нас. Добит – индивидуална, губитак – општи.

Свако ко се избори или му је дато право да одлучује о стварима друштва, по правилу излази из мандата материјално богатији, а сви остали су сиромашнији и материјално и духовно.

Разлога за такво данашње стање има више, ја ћу се кратко задржати на једном.

Империјализам, као последњи стадијум капитализма, у свом немилосрдном и незаустављивом освајању јефтиних сировина, радне снаге и тржишта има врло мали трошак купујући локалне полуинтелектуалце (види Сл.Јовановић – о полуинтелектуалцима), медије и политичаре који стварају интелектуални и идеолошки амбијент по мери освајача.

У тако  контролисаном академском и медијском стању у држави отклања се свака могућност озбиљне друштвене критике (она је неутралисана етикетирањем или разводњена релативизацијама), а наравно, и осуде криваца и праведне казне.

И тако смо ми радосно дочекали демократизацију, приватизацију, људска права, реструктурирања, реформе, тржиште, стране банке, стране инвестиције, стране ђинђуве и крпице, стране речи и изразе, страно образовање, страну војску (наша је неутрална и без оружја). Није то све што смо добили. Добили смо и неколико видова наше полиције и осталих служби за увођење реда и принудне наплате, и глобе свих замисливих и незамисливих врста.

И док смо се ми свему овом (демократизацији, приватизацији, људским правима, реструктурирању, реформама, тржишту, страним банкама, страним инвестицијама, страним ђинђувама и крпицама, страним речима и изразима, страном образовању) радовали, док удариш дланом о длан, остадосмо без земље, националног богатства, националног поноса, младих а паметних, паметних, без социјалне заштите, без озбиљног образовања, без морала и без воље.

А, да. Добили смо испираче мозга, постмодерне свезналице, експерте и аналитичаре за све и свашта, старлете и контроверзне бизнисмене као нешто што најбоље успева и највише се тражи. И добили смо пријатељску помоћ од ММФ и Светске Банке у виду задужења које је 40 пута веће од  оног из бивше нам недемократске домовине.

За сву ову дивоту коју смо ми добили, наши транзициони усрећитељи за казну морају да брину о својим рачунима и оф-шор фирмама, а морају да пазе и на нас да случајно не почнемо да мислимо, или, не дај Боже, се побунимо против понижења и подмуклог убијања будућности једног народа.

И из ових неколико сличица изгледа као да се види одговор на питање из наслова. Да ли је баш тако очигледно?

Ко год зна одговор, и не мрзи га да пише, нека га подели са нама који још сумњамо. Можда ће нам неки одговори свима донети више среће.

О основним узроцима моралног пада и другим узроцима стања незнања, похлепе, користољубља, конзумеризма… у другим писмима, на основу других асоцијација.

Бранислав Гојковић: „Писма непознатом пријатељу“