KIOSK (br. 23) Samo da prelistam…

Ljudi i mašine

Pre sto i kusur godina, ruski, odnosno, sovjetski avangardni pozorištanci, pokušavali su da kroz svedu glumca na minimum. Glumac je na sceni imao da bude znak, deo pokreta jedinstvene skalamerijetine zvane scena, a na kojoj bi glavnu ulogu u stvari tumačili razni drugi elementi, kao što su scenografija, kostim, rekvizita itd.

Prođe i to, glumci preživeše.

Međutim, pojavi se nova tehnološka revolucija, i najednom je čoveku postalo moguće da napravi glumca kakvog bi želeo da ima: koji bi tačno radio ono što reditelj hoće, a čija bi pojava bila po ukusu ciljne grupe – od glasa do stasa.

Tako je pompezno najavljivan film „The Final Fantasy: The Spirits Within“, davne i odisejaste 2001. godine. Ovaj animirani muvi je bio sačinjen sofisticiranom i naprednom kompjuterskom tehnologijom, pa je predviđano da će glumci konačno biti zamenjeni digitalnim parnjacima, dublerima dizajniranim u softverima, a ne na glumačkim akademijama i kursevima.

Film je stvarno izgledao impozantno. Ipak, sve što mi je ostalo u sećanju od tog kinematografskog ostvarenja je adut koji su gurali i u „making of“ filmićima, kao i u trejlerima/tizerima za „The Final Fantasy“: kosa heroine koja je toliko detaljno urađena da joj se vide pramenovi.

I opet glumci preživeše.

Svašta se još izdešavalo u tehnologiji filma, a ovih dana prisustvujemo kulminaciji CGI (Computer Generated Imagery), koju koriste i kad treba i kad ne treba. Takođe, tu su i hlogramski koncerti preminulih muzičkih zvezda. Tako da je danas, u stvari, najteže dobiti autorska prava za nečiji LIK i nečije delo, nego li stvarno i iskopirati taj liki to delo.

Pa šta, rekao bi neko, priča se da je ceo univerzum ogromna hologramska projekcija, što ne bismo mogli da uživamo u hologramu Tupaka Šakura, uz matrice koje su i za nejgova života puštane iz kompjutera.

Istina, ko voli nek izvoli.

Takođe, pojava unapređene veštačke inteligencije za široke narodne mase predočila nam je kako su ljudi, ili barem neke njihove profesije i „sklonosti i sposobnosti“, veoma lako zamenljivi, odnosno, daju se bez problema kopirati.

Da li će u najbližoj mogućoj budućnosti, bukvalnoj sutrašnjici, biti moguće da uz pomoć dva-tri klika dobijemo proizvod kakav baš mi želimo, a koji će ličiti da je sačinjen od strane rabotnika kojeg volimo da, recimo, čitamo?

Naravski.

Da li će to izbrisati potrebu za tim radnicima, takozvanim umetnicima?

Jok.

Barem ne u umetnostima koje zahtevaju da se pred gledaocima odigrava nešto (radnja recimo) u kojoj učestvuju ljudska bića.

Prva granica koju će eventualni roboti-glumci ili hologrami morati da premoste jeste takozvani „unncany valley“: osećaj koji ljudsko biće ima dok posmatra nešto što nalikuje npr. drugom ljudskom biću, ali ono to u stvari nije. Roboti i hologrami će moći da do najsitnijih detalja iskopiraju ljude koje podražavaju, a možda će programeri u njih uspeti da ubace i „element iznenađenja“, tako da ponašanje tih tvorevina bude imalo ponešto i „grešaka“ koje ljudi neminovno prave, ali ono što nikad neće moći da lažiraju, odnosno podražavaju jeste – šlif.

Šlif, stil, fazon, osobenost, nazovite to kako hoćete. To je sve ono što dolazi iz nutrine, iz bića glumca. Sve što je upijao još u majčinoj utrobi, ceo odgoj, svetonazori, duhovni i profani život, itd, itd. Nijednom kompjuteru nije problem da učita i preradi još koji podatak, ali caka je u tome što ove podatke nijedan softver nikad neće moći da pohrani u sebi i pretvori ih u prepoznatljivog čoveka od krvi i mesa. Uvek će faliti to „nešto“, a što je sačinjeno i od takvih nepredvidljivih banalnosti kao što je recimo nervoza glumca koji se svaki put, da bi stigao do pozorišta, uključuje u komplikovani kružni tok.

A šta je s filmom?

Sedma umetnost je već sama po sebi dvodimenzionalna projekcija snimljenog trodimenzionalnog sveta. Sve i sa novim 3D filmskim tehnologijama i VR (Virtual Reality) đozlucima, uvek imamo osećaj da gledamo u nešto „projektovano“.

Lav Kulješov je zamalo dokazao da filmovima glumci nisu toliko potrebni, koliko montaža. Njegov eksperiment je dostupan na ovom linku. Tu se jasno vidi da uz pomoć montaže, odnosno ređanja određenih kadrova u određenom nizu, lako možemo da stvorimo sugestiju kod gledaoca, iako on sve vreme vidi istog glumca, koji ima nepromenjen izraz lica. Ni tako velikom umetniku nije pošlo za rukom da sasvim izbriše glumce s ekrana. Kolika god da je moć filmskog jezika, glumac je neminovnost u toj umetnosti. (Naravno, postoji eksperimentalni filmovi, ali sad nije reč o tome.)

Ipak, sa još većim tehnološkim skokom, danas glumci deluju kao da su zamenljiviji nego ikad. Čak i glumci koje smo već navikli da gledamo. Njihova lica i tela računarski programi odlično „skinu“ i iskoriste, tako da pred nama na ekranu možemo da posmatramo nekog ko je odavno mrtav u pravom životu, ili da vidimo podmlađene ili ostarele verzije glumaca koji nisu u tim dobima.

Ali ono što će uvek faliti takvim poduhvatima, manjkati u smislu da ćemo znati da pred nama nije glumac, jeste – fotogeničnost.

Biti fotogeničan, to je poslednje uporište u borbi protiv imitacije, pošto ono zahteva korišćenje i mašine i čoveka. Od pojave prvih fotografija, a zatim i filmova, pa do danas, niko nije uspeo da objasni šta je to zapravo fotogeničnost. Tumačenja ima, a najprostije bi bilo: fotogeničnost je sposobnost čoveka da uslikan/snimljen izgleda bolje nego li u prirodi. No, niko nije uspeo da uhvati taj magični začin koji nekog čini fotogeničnim; da ga razloži na sve njegove sastavne delove, da te komponente definiše, a zatim ih i dokaže.

U međuvremenu se pojavila i nova umetnost koja se i dalje dokazuje kao umetnost: video igre. Ali za njih važi isto pravilo, barem kad su glumci u pitanju.

Sve da nekome pođe za rukom da „razloži“ fotogeničnost, ne verujem da bi ona mogla da se „folira“, odnosno da se veštački proizvede, pošto je za nju svakako potrebna i mašina, koliko i čovek.

Miloš K. Ilić rođen je 1987. godine, u Pančevu. U rodnom gradu je pohađao osnovnu i srednju školu. Studirao je dramaturgiju na FDU.

Izdao je zbirke pripovedaka „Priče o pivu“ (Laguna, 2008) i „Umorni kao psi“ (Partizanska knjiga, 2017).

Dobitnik je nagrade „Edo Budiša“ (2018) za zbirku priča „Umorni kao psi“.

Radio je kao dramatrug na predstavama „Mizeri“ (Atelje 212) i „Tačka ključanja“ (premijera SKC Beograd), čiji je i autor. Diplomska drama „Čovek bez mase“ izvedena je 2013. godine na Ex Teatar Festu, u Pančevu.

Za Radio Beograd napisao je radio drame: „Ruka“, „Rat“, „Smrt Kraljevića Marka“, „Metak u mrak“, „Rabadžije“, „Trči“, „Lotrek“, „Po zanimanju Očivad“, „Slepi“, „Lotreamon“, „Ogledala Danice Marković“, „W.“

Objavljivao priče u časopisima: „Polja“, „Koraci“, „Ruko­pisi“, „Kvartal“, „BUNKER“, „NIN“, „Trag“, „SENT“, „Dometi“, „Zlatna greda“, „Prosvjeta“, strane.ba, eckermann.org.rs; kao i u antologijama „Gavrilov princip“ (2014) i „Pre vremena čuda“ (2020)