KIOSK (br. 16) Samo da prelistam…

NEGENERACIJSKI GENERACIJSKI FILM

(„Indigo kristal“ (2023), Luke Mihailovića)

Bio sam u bioskopu da pogledam „Indigo kristal“ (2023), prvenac mladog reditelja i scenariste Luke Mihailovića. Posle sat i četrdeset pet minuta crno-belog sivila svakodnevnice smšetene u savremeni Šabac, iz sale sam izašao zadovoljan onim što sam video. Komentarisao sam to i sa svojom ženom, stavljajući na stranu sve „loše“ strane filma, hoteći da ovom „prvom mačetu“ ipak ne presudim u reci, nego da mu dam za pravo sve „dečje bolesti“ kao nešto svojstveno ovakvim filmovima: prvim, ambicioznim, visceralnim više nego promišljenim, rečju: belobubrežnim.

„Indigo kristal“ počinje tako što vidimo Vuka (Miodrag Radonjić), tridesetogodišnjeg zatvorenika koji sedi, puši i ćuti (što bi rekao Radovan III, odnosno Zoran Radmilović) ispred zatvorske psihijatrice. Ipak, u Vukovoj glavi se „odvija film“, koji i mi kao publika pratimo; sećanje – ili ako više volite „flešbek“ – na sve događaje koji su ga doveli do zatvora.

Inicijalano je upravo bilo puštanje iz zatvora po prvi put, a gde je Vuk robijao 8 dugih godina zbog ubistva nekog tipa. Vuk izlazi na slobodu, vraća se u Šabac gde je stanovao sa babom (Gorica Popović), koja ga dočeka sa oduševljenjem. Zatim Vuk odlazi da obiđe staru ekipu koju tumače Denis Murić, Miloš Petrović-Trojpec, Pavle Mensur, Dragomir Mrsić, i Nina Janković. Svi su oni odrasli za to vreme, ali čini se kao da se – kao i  sam grad i njegovo funkcionisanje – nisu mnogo promenili. Sve je ostalo isto: od toga gde ko živi, gde ko visi, na kojim mestima izlaze i kako provode vreme: dilovanje, bleja, alkohol, droga – mutni poslovi „an ženeral“.

Vuk pokušava da nađe legalan posao, ali to mu naravno ne uspeva, pa se zdušno predaje ranijem bivstvovanju po ulicama Šapca.

Svi glumci su uradili majstorski posao, napravivši od svojih rola ljude od krvi i mesa; žive, trodimenzionalne, opipljive, kako god hoćete, prosto ih je milina gledati, kolike god možda moralne nakaze tumačili.

Jezik kojim se služe je umeren, nema pričanja viceva i neprimerenih monologa, tako da je Luka Mihailović pokazao nešto što malo ko danas u Srba ume – da piše dijaloge.

Nažalost, junak filma je pasivan da pasivniji ne može biti, tako da, barem za mene, glavnu ulogu u stvari predstavlja Zizi (Denis Murić) mladi diler u vozdizanju. Zizi jedini ima uspone i padove, promene, obrte. Zizija i Vuka povezuje Zizijev brat koji se samoubio, a koji je zajedno sa Vukom bacio leš u reku, pre tih 8 godina, a za šta je samo Vuk odgovarao. Sve te događaje iz prošlosti saznajemo iz brzih flešbekova i flešprezenta, a ponekad od neuverljivog naratora, tj. Vukovog „voiceover“-a.

Montažer Matija Đukanović Đuka je majstorski uradio posao, sklapajući film ispričan s gomilom tih prostorno-vremenskih skokova u kojem se „rez“ ni ne primećuje, već sve teče u neprekidnoj dinamičnoj celini.

Elem, „Indigo kristal“ već svojim nazivom pretenduje da bude „generacijski film“, ali mu fali ono što takvim muvijima daje pravo da postanu tako nešto – šira slika. iliti kontekst.

Oslanjajući se bez ikakvog skrivanja na „Mržnju“ (1995) Matjea Kasovica i „Vuka“ (2013) Džima Taihutua, (i tek malčice na Dragojevićeve „Rane“(1998)), Mihailovićev film nema podlogu. U prva dva filma, radi se o radničkoj klasi i rasizmu, odnosno o borbi pojedinaca da se izdignu iznad svoje klase i rase koje im u zemljama poput Francuske i Holandije ne dozvoljavaju da postanu ravnopravni građani, već ih kainasto obeležavaju za čitav život.

U Šapcu Luke Mihailovića toga nema. Ne vidimo iz kakvih su porodica i sredina potekli ti likovi, šta ih je stavilo u te pozicije, šta ih zarobljava u „status quo“ i šta oni čine da, uspeli-ne uspeli, iz tih datosti pobegnu, odnosno zašto ne rade ništa.

Unutar filma postoji više priča koje nisu preterano povezane. Vuk se zaljubljuje u Maju (Nina Jankovći) sestru jednog od svojih ortaka (Miloš Đurović), što je „zabranjena teritorija“. Obeležavaju godišnjicu samoubistva Zizijevog brata. Lokalni krimosi pokušavaju Vuka da vrate na put nepočinstva. Međutim, nijedna od ovih linija radnji nema kopču sa nekom drugom, a ni same po sebi nisu razrađene, tj. unutar tih epizoda nema obrta.

Jedino što Vuk uradi u filmu je na njegovom samom kraju, i to ga opet vraća u zatvorsku ćeliju (neću da „spojlujem“), odnosno u sobu sa psihijatricom, gde smo i počeli da pratimo njegovu priču. Ipak, to je nedovoljno da od njega napravi junaka priče, ma koliko se Miodrag Radonjić odlično pokazao kao glumac koji ume da bude sveden kad treba.

Šteta je što i Gorica Popović nije bolje iskorišćena, to jest njen lik, kako bi dublje prikazala šta je to predhodilo ovakvoj „borbi neprestanoj“, besu i neizdržu novih generacija.

Postoji još jedna velika sličnost sa spomenutim francuskim i holandskim muvijima – crno-bela fotografija koju su majstorski uradili direktori fotografije Vladimir Milivojević Bugi i Vladimir Đurić. Ona celom filmu daje sjajan „uličarski vajb“, a takođe dovoljno distancira gledaoca od priče, pa može da „proguta“ i njene najluđe i najnategnutije situacije.

Da bi se film napravio, on mora da prođe mnogo „ruku“. Verujem da je Luka Mihailović imao barem dva-tri „script doctor“-a ili „proof reader“-a, kao i producente (Miodrag Radonjić je jedan od njih) koji su se pitali u vezi s pričom tj. Scenarijem, te je prava šteta što barem neko do tih ljudi nije uspeo da barem malo utiče na konkretizaciju „problema“ koje film pred nas stavlja, te na taj način uspeo da napravi i gorespočitani kontekst koji fali, jer bi tad ovaj film, zaista, bio blizu perfekcije.

Miloš K. Ilić rođen je 1987. godine, u Pančevu. U rodnom gradu je pohađao osnovnu i srednju školu. Studirao je dramaturgiju na FDU.

Izdao je zbirke pripovedaka „Priče o pivu“ (Laguna, 2008) i „Umorni kao psi“ (Partizanska knjiga, 2017).

Dobitnik je nagrade „Edo Budiša“ (2018) za zbirku priča „Umorni kao psi“.

Radio je kao dramatrug na predstavama „Mizeri“ (Atelje 212) i „Tačka ključanja“ (premijera SKC Beograd), čiji je i autor. Diplomska drama „Čovek bez mase“ izvedena je 2013. godine na Ex Teatar Festu, u Pančevu.

Za Radio Beograd napisao je radio drame: „Ruka“, „Rat“, „Smrt Kraljevića Marka“, „Metak u mrak“, „Rabadžije“, „Trči“, „Lotrek“, „Po zanimanju Očivad“, „Slepi“, „Lotreamon“, „Ogledala Danice Marković“, „W.“

Objavljivao priče u časopisima: „Polja“, „Koraci“, „Ruko­pisi“, „Kvartal“, „BUNKER“, „NIN“, „Trag“, „SENT“, „Dometi“, „Zlatna greda“, „Prosvjeta“, strane.ba, eckermann.org.rs; kao i u antologijama „Gavrilov princip“ (2014) i „Pre vremena čuda“ (2020)