KIOSK (br. 15) Samo da prelistam…

BIBLIJA POGUBLJENIH GENERACIJA (strip „Ja, pacov“, Borisa Stanića)

Ko ne zna, neka se pod hitno informiše o Borisu Staniću, crtaču i piscu mnogih stripova koji su dosad izdavani samostalno ili kao delovi antologija.

Stanić se odavno obreo na domaćoj i internacionalnoj strip sceni, kaleći se pod uticajem Aleksandra Zografa, postajući tako deo pančevačke andergraund stripske scene.   Nije se zadržao samo na fascinacijama „podezemništva“, iako se i u njegovim skorašnjim najapstraktnijim crtežima i najluđim tablama ona može prepoznati kao klica iz koje bujaju mnogi likovi, teme, ideje, i priče, priče, priče.

Boris Stanić se ne boji da priča priču, što je u ovom post-postmodernom svetu maltene jeretički čin. Tako za teme svojih poslednjih dela bira da „ocrta“ pripovetke Milete Jakšića, a koliko vidim uhođenjem Stanića po društveim mrežama, bacio se i na kratku prozu Borisava Stankovića.

U međuvremenu, crta i piše originalne stripove, a poslednje od tih sjajnih ostvarenja jeste „Ja, pacov“, u izdanju „Komika“.

Ko je žbirao Stanića preko pomenutog društvenog softveraja, mogao je odavno da vidi većinu sadržaja koji ga čeka u „Ja, pacov“, ali je ipak od kratkih isečaka-epizoda kačenih po Facebook-u i Instagramu, ovako ukoričen, Stanićev antijunak i alterego Pacov dobio zaslužen prostor i koherentnost, praveći od ove knjige pravu malu Bibliju pogubljenih generacija.

Glavni junak Pacov je ostvareni umetnik, ali neostvareni lovator, što zbog kapitalističke zbilje u kojoj živi u njemu stvara ogromna egzistencijalistička cepanja, goneći ga u preispitivanja svih duhovnih, društvenih i poslovnih postupaka.

„Trebalo je lepo da se posvetim tom grafičkom dizajnu. Ali ja ga mrzim, taj korporativni svet. Više ja nisam mladi umetnik. Preko noći se to promenilo. Obesiću se… Obesiću se…“

Molim lepo, ovaj pasus precizno opisuje sve nas čije su guze stegnute mengelama ideala i želje da ipak nešto pojedemo svaki dan.

Navedeni citat je početak dužeg Pacovljevog monologa koji dolazi ravno na sredini knjige, kao neverovatno lucidan i iskren vapaj glavnog junaka. Pacov je tu (kao i na drugim mestima) možda patetičan ili previše kukavan, ali nikad ne zapada u apsolutni pesimizam ili defetizam; glavni junak jednostavno izgovara šta mu je na pameti, ne tražeći ni od koga, pa ni od sebe, rešenje. Čitajući „Ja, pacov“ stiče se utisak da prisustvujete činu sipanja tajne u rupu u zemlji iz priče „U cara Trojana kozje uši“.

  „Ja, pacov“ je knjiga koja je sačinjena od kratkih epizoda iz života glavnog junaka, ali fragmentarnost je samo uslovna, od prve do poslednje stranice knjige dominira Pacov, njegova već nabrojana moralna gibanja, kao i stalna stilska ambivalentnost autora, tako da priča dobija na trodimenzonalnosti, odnosno, čini se kao da se radi o romanu, a ne kratkim pričama.

Mislim da to nigde nije spomenuto, ali radnja je smeštena u Pančevo, što svakome ko je jednom prošetao gradom odmah postane jasno, a to samo po sebi još više zgušnjava sve ono što imamo pred nama dok čitamo i posmatramo Stanićev svet i likove.

Oko Pacova se pojavljuju njegovi drugovi, drugarice, poznanici, paltonske ljubavi, a koji su u sličnoj situaciji kao i on, zarobljeni između pasivnosti alkoholizma, želje da slobodno stvaraju i žive svoje živote, i stvarnosti koja ih žrvnjevasto pritiska da se uključe u „tržište rada“.

Pacov i ostali likovi bleje u kafiću, ili vise po ulici, kupujući pivo u obližnjim trafikama i prodavnicama. Često besciljno šetaju gradom i vise po stanovima, mučeći se promišljanjem o budućnosti koja ne obećava previše njihovim umetničkim dušama.

Pored već spomenutog Pacovljevog monologa, postoji još jedna sjajna epizoda, u kojoj njegov drugar objašnjava problem niza generacija:

„Odrasli smo u sjebano vreme… Naši roditelji su se strašno trudili da nas zaštite, da ne primetimo koliko je sve bilo sjebano. Ćale je išao u Mađarsku da nam kupi čokoladu, tako da burazer i ja ne primetimo kakvo je sranje… I govorio nam je da ide na poslovna putovanja, a u stvari se krio od murije da ga ne pošalju na ratište… Sad, svako je to drugačije proživeo i svako je sjeban na neki drugi način.“

„Ja, pacov“ je neverovatno svestan sebe, tako da i ovaj monolog završava u stvari pas lutalica, koji na svu tu govoranciju dodaje jedno konačno i komično: „Arf!“

Uopšte, cela knjiga lišena je dosadnog cinizma, već se Stanić majstorski koristi isključivo ironijom, tako da i kad iz Pacova izbijaju frustracije, one se završe u isto tako ljudskim ali toplim zaključcima; kao recimo u epizodi u kojoj Pacov pomaže svojoj drugarici umetnici da spusti veliku sliku niz stepenice. Pacov ovde prisustvuje nečemu za čim vapi: ortakinja je „ušla u kintu“, prodaje sliku, ima i izložbu, a galerija joj je takođe već unapred otkupila jedan rad. Pacova ovo grize, toliko da ne može da izdrži i komentariše kako se samo uz vezu uspeva u umetnosti, ali ga drugarica brzo vrati u realnost: „ Koju ja vezu imam? Ćale mi dobio otkaz u šezdesetoj kao tehnološki višak… A keva mi službenica u banci.“

Neverbalno izmirenje između Pacova i drugarice je dato u slatkom laktanju i plaženju. Takvih sitnih i genijalno crtanih svakodnevnosti ima na sve strane u ovoj knjizi i one na vrlo malo prostora neverovatno mnogo govore o likovima, njihovim odnosima, situacijama u kojima su se zatekli, emocijama, podtekstu…

Elem, sad bih trebalo nešto da zaključim, podvučem crtu, ili, ne daj Bože, nađem trn u oku autora; to jedno „ali“ uvek dobro dođe da ne ispadnete takozvani „simp“. Ali, stvarno me smara da pravim rekapitulaciju celog „Ja, pacov“ u nekakvom „zaključku“, te da vas ubeđujem kako je Stanić dao sliku ovoga ili onoga, a da zameram ovom delu bilo šta isto tako nemam nameru. Zaista, samo uzmite ovaj strip, čitajte ga i uživajte.

Miloš K. Ilić rođen je 1987. godine, u Pančevu. U rodnom gradu je pohađao osnovnu i srednju školu. Studirao je dramaturgiju na FDU.

Izdao je zbirke pripovedaka „Priče o pivu“ (Laguna, 2008) i „Umorni kao psi“ (Partizanska knjiga, 2017).

Dobitnik je nagrade „Edo Budiša“ (2018) za zbirku priča „Umorni kao psi“.

Radio je kao dramatrug na predstavama „Mizeri“ (Atelje 212) i „Tačka ključanja“ (premijera SKC Beograd), čiji je i autor. Diplomska drama „Čovek bez mase“ izvedena je 2013. godine na Ex Teatar Festu, u Pančevu.

Za Radio Beograd napisao je radio drame: „Ruka“, „Rat“, „Smrt Kraljevića Marka“, „Metak u mrak“, „Rabadžije“, „Trči“, „Lotrek“, „Po zanimanju Očivad“, „Slepi“, „Lotreamon“, „Ogledala Danice Marković“, „W.“

Objavljivao priče u časopisima: „Polja“, „Koraci“, „Ruko­pisi“, „Kvartal“, „BUNKER“, „NIN“, „Trag“, „SENT“, „Dometi“, „Zlatna greda“, „Prosvjeta“, strane.ba, eckermann.org.rs; kao i u antologijama „Gavrilov princip“ (2014) i „Pre vremena čuda“ (2020)