KIOSK (br. 7) Samo da prelistam…

Iako Srbija obiluje raznoraznim književnim i paraknjiževnim događajima, pre svega dodelama nagrada i priznanjima, retko koja od tih zgoda i nezgoda podigne ma i zrnce prašine, kamoli čitav oblak.

Naravski, dodela NIN-ove nagrade je događaj godine u vezi s kojim svi imaju nešto da pomisle, ponekad kažu ili napišu, međutim ostatak „prajzova“ prođe traljavo, a dobitnici, sem ako se sami ne iscimaju za medijsku pažnju i plavljenje sopstvenih društvenih mreža informacijama o dobijenoj povelji, plaketi, statueti, isto tako završe s tek po kojom crticom u ionako mršavim kulturnim rubrikama novina i internet portala.

Grđe prolaze samo konkursi – kojima se takođe broja ne zna, a često ni smisla – za štampanje „neobjavljenih rukopisa“, bili oni prvenci neoprobanih futur-spisatelja ili iz radionica prevejanih majstora pisane i prepisane reči.

Najnoviji u nizu takvih „književnih hepeninga“ jeste konkurs za neobjavljen roman koji je „dynamic duo“ Booka + OTP banka organizovao po prvi put ove godine, kako bi na još jednom primeru pokazali da se tu negde između svih 8 miliona Srba krije buduća nada koja će, poput defibrilatora, restartovati zakržljalu čuku domaće spisateljske scene.

Mora se priznati da su uspeli da naprave hajp, a i veća transparentnost u vezi s tim ko daje pare za nagradu (pošto se uz štampanje knjige dobija i kinta), ovu čast već uspeva da u mnogome izdvoji po moralnom kvalitetu od recimo NIN-ove nagrade, za čijih se drugih 5 tisuća evrića ne zna odakle potiče.

Ne poredim za džabe ove babe i žabe, pošto je i sam urednik Booke Ivan Bevc rekao da je izbor za pobednika na konkursu bio težak jer svih 6 romana koji su se umigoljili u uži krug, po njemu, zavređuju da se nađu isto tako stišnjenji na pragu NIN-ove nagrade.

Ali, ovo nije tekst o pobednici, niti o njenom uratku, već o samom konkursu i zastrašujućoj istini koju je nehatom otkrio: na dan završetka prijavljivanja na gorespomenuti natječaj stiglo je čak 575 rukopisa. To znači da na oko 13 000 građana Srbije, postoji jedan romanosklepac, što govori da na svako seoce u zemlji, postoji jedan entuzijasta s romanom.

Pritom, to je samo jedan konkurs, organizovan u određenom vremenskom roku; ko zna za koliko je ta cifra narasla u međuvremenu, a koliko je i onih koji, iz ovog ili onog razloga, svoje romančiće nisu poslali na ovaj konkurs.

Šta je dakle to što tera Srbe da se drznu na avanturističko čukanje po tastaturi? Evo par rešenja koja su mi pala na pamet:

1) Ljubav prema pisanju

Sigurno među nama šeta gomila ljudi koja, najprostije rečeno, voli da piše. Iz ovog ili onog razloga, sve što podrazumeva proces pisanja pričinjava im zadovoljstvo i oni su dovoljno pametni da sebi to zadovoljstvo ne uskrate.

2) Patologija

Skribomanija i grafomanija su prepoznate boljke odnosno simptomi bolesti i one su tu pa su tu, i verovatno ne škode nikome, sem nesrećnim članovima porodice i prijateljima kojima skribomani podmeću pod nos sve što su žvrljnuli, tražeći afirmaciju.

3) Strah od smrti

Budimo realni, ko ne želi da živi doveka, makar i kao zbuđana knjiga koju iz nepoznatog razloga rashod biblioteke nikako da potkači?

4) Slava

Dva i dva su četiri: ako napišeš roman, a što će reći najlukrativniji žanr u očima izdavača i čitalaca, eto tebi i izdavača i čitalaca, iliti slave. Gostovaćeš u jutarnjem programu, najzad ćeš moći da kažeš šta misliš o stanju u zemlji i svetu, fotku u novinama i propratni tekst poslaćeš poštom tetki u Kanadu, a u knjižaru i biblioteku nećeš više ulaziti kao civil, već kao pisac.

5) Keš

Pokažite mi takvog naivka koji neće da ima 40 % popusta na izdanja sopstvenog izdavača; a da ne spominjem i 7-12% od maloprodajne cene sopstvene knjige?

6) Izdavački nemar

Najblaže rečeno.

Naime, u Srbiji ima milion izdavača, a svi oni – od najzelenije boranije, preko osrednjih igrača, do behemota sa sopstvenim knjižarama – imaju problem s uredništvom, kao i sa lekturom i korekturom samih knjiga.

Nemalo puta mi se desilo da otvorim knjigu, pogotovo domaćih pisaca, i da već u prvom pasusu prepoznam toliko grešaka i greškica: tipfeleri, rogobatne rečenice s izmešanim vremenima, čitavi redovi koji zvuče kao osrednji prevod s engleskog jezika, „telegrafsko“ pisanje, pleonazmi i gomilanje reči bez očigledne nakane…

I sve to prođe te različite ljude koji bi trebalo da, ako su već prepoznali određenu vrednost u nečijem delu i izrazu, posluže kao fino sito od konjske dlake koje će od tog teksta da propusti ono  najvrednije i najbolje.

To je taj nemar.

A onda dolazi i nemar „književne kritike“, šta god to bilo u ovom trenutku u Srbiji, koja ta dela uopšte želi da vrednuje kao književna, a ponekad se čak toliko zalete da im dodele i nagrade, isto tako književne.

Kako onda da neki diletant, kad otvori friško izdanje savremene književnosti i baci okce na prve redove, ne pomisli kako i on sam piše vrlo slično, da se sve to ne razlikuje od njegovih budžotina u različitim word dokumentima, i da bi bilo dobro da i on pohrli u to veselo kolo zvano srpska književnost?

Miloš K. Ilić rođen je 1987. godine, u Pančevu. U rodnom gradu je pohađao osnovnu i srednju školu. Studirao je dramaturgiju na FDU.

Izdao je zbirke pripovedaka „Priče o pivu“ (Laguna, 2008) i „Umorni kao psi“ (Partizanska knjiga, 2017).

Dobitnik je nagrade „Edo Budiša“ (2018) za zbirku priča „Umorni kao psi“.

Radio je kao dramatrug na predstavama „Mizeri“ (Atelje 212) i „Tačka ključanja“ (premijera SKC Beograd), čiji je i autor. Diplomska drama „Čovek bez mase“ izvedena je 2013. godine na Ex Teatar Festu, u Pančevu.

Za Radio Beograd napisao je radio drame: „Ruka“, „Rat“, „Smrt Kraljevića Marka“, „Metak u mrak“, „Rabadžije“, „Trči“, „Lotrek“, „Po zanimanju Očivad“, „Slepi“, „Lotreamon“, „Ogledala Danice Marković“, „W.“

Objavljivao priče u časopisima: „Polja“, „Koraci“, „Ruko­pisi“, „Kvartal“, „BUNKER“, „NIN“, „Trag“, „SENT“, „Dometi“, „Zlatna greda“, „Prosvjeta“, strane.ba, eckermann.org.rs; kao i u antologijama „Gavrilov princip“ (2014) i „Pre vremena čuda“ (2020)

Ostale članke možete pogledati na sledećem linku:
https://plato.rs/category/blog/kiosk-blog/