Odlomak iz romana Deca Nedođina Miloša K. Ilića.

Ne podnosim skupove, rođendane, slave, kao ni slavlja svih boja i nijansi koja okupljaju užu i širu rodbinu, prijatelje i kumove.
Ni sam ne znam zašto ne volim takve događaje. Valjda zato što su tu uvek matorci i stalno ih je više nego nas dece. Osećam da nas sve vreme nadziru iako se često ucirkaju i ponašaju gluplje nego mi.
Ovog puta, proslava je nesvakidašnja. Mamin brat od tetke se vratio s ratišta.
Mamina tetka skraćeno se zove Vera. Napravila je slavlje u čast sina koji se, kako je tata rekao, valjao u blatu i ubijao ljude da bismo mi bili sigurni.
I dalje mi nije jasno šta to tačno znači.

Za tu priliku, navlače mi košulju koju prezirem. Bela, na plavičaste štrafte, a preko desne sise izvezen debeli miš iz Pepeljuge.
Nemam ništa protiv tog miša, on je jedan od boljih likova u crtaću, ali oblačenje košulje me uvek naježi. Deluje mi lažno. Što bih se drugačije oblačio samo zato što se neko pre nekog vremena rodio baš na taj datum? Ili zato što se neko valjao po blatu i ubijao ljude?
Keva ne podnosi ni moje ermaksice, pa me natera da obujem cipele. Cipele su mi kupili pre sto godina, pa me sad još i žuljaju. Kao da mi i ranije nisu bile bez veze.
Tako obučen, osećam se kao jedan od onih konja koje na jesen teraju kroz grad. Sav nakinđuren i s metalnom šipkom u ustima.
Keva i ćale su takođe doterani. Matori otključava sobu sa švercovanim stvarima. Dugo pretura po policama i kutijama. Najzad se pojavi s čokoladom, kobasicom i flašom žestine.
Matora mu kaže da preteruje, ali on se napravi da je ne čuje. Zaključa ostavu i stane pored vrata kao pas koji čeka gazdu da mu stavi povodac.
Idemo dobro znanim putem. Skrenemo nalevo iz Rakićeve, prođemo žutu crkvu i dođemo do dugače Ćopićeve, pa idemo sve do bojnog polja gde se makljamo s Brodarcima.
Vera i njen herojski sin žive na Brodari. To je, u stvari, veći problem nego što moram da nosim košulju i malo kraće cipele.
Nemam oružje, nemam ekipu. Iako sam u jakni, svi vide da sam obučen kao retard. Najebaću za dve sekunde ako me snime Macola ili njegovi ortaci. Jedino što mi daje malo snage je crvena marama koju stežem u džepu jakne.

Uzimam kapu koju takođe ne podnosim. Crvena je i ima štitnike za uši. Ali ovog puta će dobro da posluži. Nabijam je na glavu tako da mi se vide samo oči i vrhovi obraza. Jaknu zakopčavam do brade i uvlačim se u nju što bolje mogu. Kragna mi prekriva ostatak lica.
Kevu nervira što se tako ponašam. Ispituje me šta mi je, da nisam bolestan, pošto mi je toliko hladno. Svlači mi kapu i opipava čelo, pa tera ćaleta da i on proba, jer su njoj ruke tople. Matori žmirka u moje čelo kao da ima oči Supermena pa može da vidi kroz kožu i prepozna bolest. Polaže nadlanicu na moju glavu, pa odmahne.
Osećam kako mi kaplje znoja natapaju košulju. Privlačimo previše pažnje na neprijateljskoj teritoriji.
Matora je nervozna, ali skoro da smo stigli, pa nastavimo. Naređuje mi da joj kažem ako mi bude loše. Tera me da joj obećam.
Obećavam.
Pošto smo prošli prvu zgradu kraj igrališta na kojem se obično tučemo, izbijamo na raskrsnicu gde u stvari počinju soliteri i celo naselje. Uzdignutu na nasipu, Brodaru čine deset identičnih zgrada od riđe cigle. Krovovi su čudno zakrivljeni, izgledaju kao trouglovi koji samo što ne padnu na nas.
Između zgrada je travnata poljana koja se nastavlja na parking i ostale zgrade iz naselja. Ali te zgradurine izgledaju drugačije. Kao da su sve međusobno spojene, napravljene od istog, sivog kamena.
Verin stan je u jednoj od tih trouglastih zgrada i mnogo je veći od našeg.
Pozvonimo. Ona nam otvori i izljubi nas. Prejako je našminkana. Liči na lutku. Iz usta joj se oseća alkohol.

Predsoblje vodi do ve-cea, kuhinje i dve sobe. Čini mi se da se graja okupljenih ljudi čuje iz svih prostorija. Kupatilo jedino izgleda prazno i mirno, poluotvorenih vrata i ugašenog svetla.
Matorci ulaze u dnevnu sobu. Čujem ih kako se oduševljavaju što vide Verinog sina. Čestitaju mu što se vratio u jednom komadu. Poljupci odjekuju kroz galamu. Njihovi glasovi se ubrzo gube među ostalima. Verino grlo nadjačava ostale. Pita se gde sam ja.
Polako skidam jednu, pa drugu cipelu. Još sporije svlačim jaknu i kačim je na metalnu kuku kraj vrata. Tromim, kratkim koracima krećem se prema sobi iz koje izbija dim cigareta.
Vera se pojavi u predsoblju i nasmeši se. Pokaže mi rukom da priđem, pa mi kaže da se ne stidim.
Dođem do nje, a ona me obgrli oko ramena levom rukom, dok desnom prinosi kristalnu čašu ustima.
Cela soba, čaše, tanjiri, naočari na nosevima i poklopci satova na zglobovima previše jako šljašte i meni se sve izmeša. Ne razlikujem čoveka od čoveka, od predmeta, zida. Izgledaju mi kao jedno biće.
Vera drekne da me je pronašla. Uradi to preglasno, kao da su svi samo mene čekali. Keva vrti glavom levo-desno. Izvinjava se i objašnjava kako sam verovatno bolestan.
Jedan od muškaraca me štipne za obraz. Brkovi mu se smešno pomeraju dok mi priča kako sam porastao. Ne znam ko je on, ali klimam glavom.
Vera se sagne i kaže mi još jednom kako ne treba da se stidim. Ne osećam stid, samo sam zajapuren. A onda još spazim i njega. Igora. Stoji po strani, blizu stola s posluže101
njem. Deluje pokunjeno kao da je u školi. Ali obrazi su mu otekli i skupljene usne se pomeraju kao da šapuće.
Vidi i on mene, pa digne ruku da mi se javi, ali onda se zbuni, pa ipak klimne glavom dok pokušava da proguta sve što mu je u ustima.
Pomislim kako je sve propalo. Kako će Igor da mi se nakači, pa će da pomisli da smo ortaci. Onda će i u školi da mi se keša.
Srećom, Vera me pogura kroz gužvu i odvede do svog sina.
Ratni heroj, baba-tetkin sin, sedi u braon fotelji. Obučen je u farmerke, bele gilje i košulju podvrnutih rukava. Ne izgleda drugačije od bilo kog civila.
Pogledi nam se sretnu.
Otpije gutljaj direktno iz pivske boce. Odloži je na stočić pored fotelje, pa se nagne. Pruži mi ruku i pozdravi me po imenu. Čudi me što zna kako se zovem. Zaboravio sam kako se on zove, pa mu pružam ruku i mrmljam pozdrav.
Vera je isparila. Ne znam šta da radim. Stojim ispred njenog sina i ćutim. Ćuti i on, pa se opet zavali u fotelju, pije pivo i zvera u goste.
Bacim pogled po sobi. Keva i ćale pričaju s nekim ljudima. Svi međusobno razgovaraju. Krkaju meze. Piju i piju. Igor me vreba pored stola. Kad shvati da i ja njega gledam, skrene pogled.
Verin sin mi se obrati, ali ne shvatim odmah da meni govori. Čukne me patikom po kolenu, pa obratim pažnju na njega. Pokaže mi rukom na vrata na drugom kraju sobe. Kaže mi da su tamo ostala deca, pa da mogu s njima da se igram.
Ja nisam dete.

Kevinog brata ovo nasmeje. Kratko. Čudno. Uopšte, pokreti su mu usporeni. Kao kad zaroniš, pa ti voda ne da da se krećeš previše brzo. Pihtijast je iako se vidi da je žilav.
Pošto se ne pomerim, a njemu više niko ne prilazi, pruži se preko rukohvata fotelje i dohvati čašu. Napuni je dopola pivom, pa mi namigne da mu se približim.
Stanem mu između nogu. Verin sin spusti čašu na šlic, pa pogleda meni iza leđa. I ja se blago okrećem. Pošto se uverimo da nas niko ne posmatra, pruži mi čašu i klimne.
Uzmem čašu s obe ruke. Pokušam da je prekrijem šakama koliko god mogu. Skrivam sadržinu. Sporo dižem čašu do usta i otpijam. Namrštim se, što njega nasmeje, ali popijem do kraja. Podrignem.
Verin sin mi uzme čašu iz ruku i odloži je na sto. Nakrivi glavu tako da za trenutak pomislim da je zaspao.
Govori mi da sam ipak još dete. Kaže da ću verovatno da budem kul matorac. Imam dobar cug. Vadi paklicu cigareta iz džepa, pali jednu, pa je stavi između nas. Pita me da li pušim.
Aha. Ali tu su mi matorci.
Verin sin mi kaže da je i bolje da ne pušim.
Razdvoje nas novi gosti koji mu prilaze. Grle ga i ljube, udaraju po ramenima i tresu. Kao da se uveravaju da je ispred njih stvarno on, a ne neko drugi.
Ukus piva u ustima mi ne prija, pa odlazim do klonje da popijem vode. Tamo ću moći i da budem sam. Usput me keva uhvati za ruku, opipa mi čelo i obraze, pa zamoli neku ženu da i ona to uradi. Nepoznata je ubeđuje kako sam samo zajapuren.
Okrećem ključ u bravi dva puta. Razgledam po kupatilu. Sve se cakli i miriše na sredstvo za čišćenje.

Nema mnogo zanimljivih stvari u ve-ceu, pa otvaram korpu za prljav veš. Prevrnem dve-tri potkošulje i naletim na čipkane gaćice. Zagledam ih, ali su prljave pa ih vratim u korpu, ribam ruke i nekoliko puta isperem usta, kao da sam prao zube. Otpijam dug gutljaj.
Neko pritiska kvaku i kuca po vratima. Prigušen muški glas dobacuje mi da požurim jer će da se upiša.
Evo, evo!
Petljam oko ključa i brave, pa naglo otvorim vrata. Čovek se naslonio na njih, pa zamalo da padne preko mene, ali uspe da se pridrži za ragastov. Pogleda me, nasmeši se i pripreti kažiprstom. Drugom rukom me čukne nadlanicom preko kurca. Pita me da li sam drkao, ali ne čeka da mu odgovorim. Smeje se, gura me u stranu i zaključava se.
Okrenem se, a ispred mene se pojavi Igor.
E, tu si. Mislio sam da si u sobi s decom, ali te tamo nije bilo.
Aha.
Klimam glavom i pokušavam da prođem pored njega, ali on stoji nasred vrata.
Pomeri se da prođem.
Hoćeš da se igramo? Ili nešto da radimo. Dosadno mi je.
Pogledam ga. Viši je od mene za glavu, a krupno telo mu je jako, nije mlohavo kao Medino. Ipak, učini mi se kao da je mali. Biberče.
Neću da me vide sa tobom.
Krenem pravo u njega, jako zakoračim kako bih mu dao do znanja da se skloni. Igor se blago pomeri u stranu. Očešemo se.
U čemu je problem?

Zakoračim u dnevnu sobu, ali se ipak okrenem. Iz nekog razloga, Igora ne mrzim kao ostale Brodarce.
Neću da blejim sa tobom zato što živiš na Brodari.
Kakve to veze ima?
Zato što sam ja iz Centra. Mi smo neprijatelji.
Ne razumem. Je l’ to neka igra?
E, ne dosađuj mi. Neću da se družimo i nemoj da ideš za mnom. Je l’ ti jasno?
Sve ovo više mumlam nego što govorim. Trudim se da ne gledam Igora u oči. Na kraju uspravim pogled i shvatim da me tupo gleda. Ništa ne kapira, ali mu je žao.
I meni je žao, pa šmugnem u dnevnu sobu. Zaobilazim kevu i ćaleta tako što odlazim do stola na kojem su krkanluk i boce s pićem. Uzimam tanjir i na njega stavim tri kolutića čajne kobasice, kvadratić sira, pola parčeta hleba i malo ajvara. Verin sin mi je zanimljiv, ali oko njega su opet ljudi. Neću da budem među matorcima. Igor je ostao između sobe i predsoblja. Priđe mu neka žena i mazi ga po glavi, pa priča s njim. Pogleda ka meni, pa vrati pogled na Igora. Mora da mu je to majka.
Neću da čekam da ga ona nagovori da mi priđe ili da mi se ona obrati, pa zgrabim viljušku i odem u dečju sobu.
Ne znam što se toliko smorim kad vidim da u sobici sede samo deca. Valjda zato što su to baš mala deca.
Dve devojčice tregerica i pantalonica nabreklih od pelena puze i ispuštaju nerazumljive zvuke. Igraju se s dve velike lutke. Svlače i navlače haljine na igračke. Menjaju među sobom lutke, pa ih nanovo presvlače. Male šake sve rade sporo. Oči su im sve vreme širom otvorene. Usne razmaknute. Kao da ih sve što vide čudi i oduševljava. Tu je i muška beba.

On sedi po strani i prevrće zeleni pištolj na vodu po rukama. Uperi ga u sebe, pa se osmehne i cikne. Drma ručicama.
U drugom uglu sobe sedi dečak. Mlađi je, mislim da ima devet godina, što znači da barem ume da priča. Ne sviđa mi se što i ne obrati pažnju na mene. Sve vreme je zadubljen u debelu knjigu. Štrebere ne podnosim, a ovaj izgleda kao bubalica.
Brzo se setim kako ja izgledam, pa odlučim da mu ipak priđem.
Stanem pored njega i pokušam da pročitam šta piše na stranici. Slova su sitna, a naopačke sam u odnosu na knjigu, pa ništa ne vidim.
Bacim pogled prema dnevnoj sobi. Nema Igora.
Sve vreme jedem. Umačem hleb u ajvar i dopunjujem kobasicom i sirom. Mora da ga moje mljackanje nervira. Pogotovo što mu stojim iznad glave. Pravi se da me ne vidi. Dobar je u igri. Mljackam sve glasnije, ali on i dalje uspeva da čita. Ili okreće stranice bez veze, samo da bih ga ostavio na miru. Nema sreće jer nemam pametnija posla.
Kad mu tri-četiri mrvice hleba padnu između stranica, ne može više da folira. Oduva mrve, pa sklopi knjigu i pogleda u mene. Ima sitne, razdvojene oči. Kao vidra.
Šta čitaš?
Preklopio je knjigu tako da vidim samo zadnju koricu na kojoj ništa ne piše.
Šta te briga.
Kako se zoveš?
Otmem mu knjigu iz ruku. Osetim blagi otpor ruku, ali brzo popusti. Okrećem knjigu. Rat dugmića.
Dečko i dalje ćuti.

Pošto sam sve pojeo, gledam po sobi gde bih mogao da spustim tanjirić. Ovo je soba ratnog heroja. To je jasno po posterima rok grupa na zidovima, kao i zbog odeće koja je nabacana na stolici za radnim stolom. U sobi su još i krevet, orman i polica s tankim izborom knjiga. Prozori su mali i visoki. Ovo je bila dečja soba u kojoj je Verin sin nastavio da živi i kad je porastao.
Ponovim pitanje.
Miloš. A ti?
Ivan. Kakva je knjiga?
Miloš uzme knjigu, položi je na kolena i prekrije šakama. Ramena mu se poviju prema bradi. Deluje smanjeno.
Nije loša. Ali čitao sam i bolje.
Koliko imaš godina?
Osam.
Ja imam dvanejst. Skoro ću trinajst.
Dečko čkilji kao da sam sunce. Ne skida pogled s mog lica. Opusti se i nasloni u stolici. Oklembesi ramena i skloni ruke s knjige.
Ti si iz Centra, je l‘ da?
Aha. A odakle si ti?
Odavde. Sa Brodare.
Nisam iznenađen. Ovde sam ja na neprijateljskoj teritoriji. Drago mi je što nema više Brodaraca. Pogotovo starijih. Dovoljan je i Verin sin. Ali njemu je sigurno dosta tuče.
Miloš rasklopi knjigu. Traži stranicu koju je čitao, pre nego što sam ga prekinuo. Kažiprstom prelazi preko redova blede ćirilice.
Ima majicu na kojoj je nalepnica Nindža Kornjača u trku. Kao da jurišaju da izlete iz majice. Imao sam sličnu takvu, ali sam je pocepao u tuči.
Koja ti je omiljena kornjača?
Donatelo. A tebi?
Leonardo.
Miloš pronalazi mesto u knjizi gde je stao s čitanjem, pa podigne pogled prema meni.
Ti si Rambo, je l‘ da?
Nasmešim se.
Jesam. Otkud znaš?
Rekao mi je moj brat. On se stalno tuče s tobom.
Ko ti je brat?
Ostoja.
Macola!
Miloš klima glavom. Drži kažiprst na rečenici na kojoj je stao, ali ne skida pogled s mene.
Je l‘ on ovde?
Okrećem se po sobi. Kao da je mogao negde da se sakrije. U plakar, ispod stola ili kreveta.
Nije. Bolestan je. Ali rekao mi je da te se pazim. Da si ti iz Centra i da si pička.
Nemam običaj da tučem tako malu decu, ali mu prilepim čvrgu posred glave. Ošišan je na pečurku, pa mu naciljam tačno u razdeljak.
Kome ti pička?!
Miloš trlja bolno mesto i pilji u mene. Pogledam bebe. I dalje se igraju lutkama i pištoljem. Sede na podu i dodaju jedna drugoj stvari. Klinac cilja devojčice, one mu nude lutke. I tako unedogled.
Stanem na prag i klatim se, gledajući matorce. Ne ostaje mi se s Macolinim bratom jer nemam šta da radim s njim. Mali je da bismo se potukli kao ljudi, a nije fora da ga podjebavam i pljujem. S druge strane, ne ide mi se kod Igora. Verin sin i dalje sedi na svom tronu, pijucka pivo i puši pljugu. Možda da se ogrebem za još piva. Deluje kao da je opušten tip, pa ću da mu tražim celu flašu. Mogu da se sakrijem u spavaćusobu. Koliko vidim, u nju niko ne zalazi.
Udarac. Neočekivan. Zateturam se unapred. Posle dva-tri nesigurna koraka stanem i naglo se okrenem.
Miloš stoji u dovratku, na mestu gde sam bio pre sekund. Crven je u licu. Ruke mu prave polukrugove koji se završavaju pesnicama. Diše ubrzano, tako da ceo treperi.
Niko nije video šta se desilo. Priđem mu. Isprsim se koliko god mogu. Gledam ga s visine, kao Drago svoje protivnike.
Hoćeš batine? A?
Macolin brat gleda naviše. Opet me cilja ravno u oči. Lice mu je zgrčeno. Jedva mu vidim zenice od kapaka, a usne je toliko stisnuo da su se stopile s belinom lica.
Odgurnem ga rukom po faci. Zanese se unazad i padne pored stolice na kojoj je sedeo.
I nemoj da sam te video više! Jesi čuo?!
Gledam ga kako sedi i puca očima. Skupim šlajmaru i pljunem. Pogodim mu patiku. Šteta, loše sam ciljao. Hteo sam da ga overim posred nosa. On i dalje sedi.
Čudi me što u meni nema ništa od besa, uzbuđenja i energije koje osećam kad se bijem s Brodarcima iako je i Miloš Brodarac i iako će on vrlo brzo da se uključi u fajt. Ipak je dosta manji i slabiji od mene. Nije mi zanimljivo.
Setim se šta sam planirao s Verinim sinom, pa krenem preko sobe. On je i dalje na svom mestu, a oko njega nema nikog.
Na pola puta, novi udarac u leđa. Jači i odlučniji. Toliko da se povijem i moram rukom da se pridržim o itison.

Brzo se podignem i okrenem. Miloš. Mislim da me je šutnuo u trticu.
Odjednom u meni nema više ni trunke mira od malopre. Zakoračim i raspalim mu šamar. Jaukne. Šutnem ga iz sve snage. Pokupim ga po desnoj butini. Obe noge mu se nađu u vazduhu. Padne. Sline i suze mu kvase facu i patos.
Pičko mala, mene ćeš da šutiraš!
Sve ovo i te kako privuče pažnju odraslih. Gosti se uzmuvaju. Nije im odmah jasno šta se i zašto dešava. Čujem kako, iz gomile, matorci uzvikuju moje ime. Preneraženi.
Jak stisak za mišicu. Igor. Uhvatio me je ispod pazuha i vuče me u stranu. Neko staje između mene i Miloša. Žena kleči pored njega i briše mu lice, dok on rida i sve jače zapomaže. Kao sirena.
Skini mi se, bre!
Pokušavam da se iskobeljam Igoru iz stiska, ali on ne popušta. Udarim ga u grudi, ali utom osetim još jedan snažan stisak na ramenu. Ćale me okrene i tresne mi šamarčinu. Igor me najzad pusti i pomeri se. Keva čučne kraj mene i jako mi stisne mišicu. Sikće i unosi mi se u lice, ali ja je ne čujem. Previše je zvukova i ljudi oko mene, a Macolin brat ne prestaje da cmizdri. Ne mogu da se usredsredim.
Krik.
Ne kapiram odmah da je to Vera, ali najednom cela pizdarija koju smo Miloš i ja napravili prestaje. Svi se stišaju. Čak i Miloš prestane da kmeči.
Vera ponavlja ime svog sina. Traži pomoć, ali joj je i dalje niko ne nudi. Svi skamenjeno stoje ili sede. Drže čaše i tanjire u rukama kao da se ništa ne dešava. Kao da poziramo fotografu koji nikako da opali.

Verin sin se trese u fotelji. Napet je. Vidi mu se svaki mišić na podlakticama. Vrat mu je crven. Lice takođe. Vene se debljaju po čelu i slepoočnicama. Pojavljuju se između žila po vratu. I dalje treperi. Kao da je u njega ušao duh i bori se s njegovim telom. Preuzima ga i muči dok to radi. Izlgeda strašnije od one ribe iz Isterivača đavola.
Dva matorca prilaze Veri. Jedan je pomeri u stranu, tako što se uglavi između nje i njenog sina. Drugi pokušava da smiri ratnog heroja. Hvata ga za rame i ruku. On se i dalje ne opušta. Stiska pesnice tako da su mu ruke bele kao tavanica. U nju je i zagledan. Baš zagledan.
Drugi čovek iz bokala sipa vodu na dlan, pa ga njome prska po licu. Radi to pet puta, pa odloži bokal. Sad ga i on pridržava i pokušava da ga obuzda. Bezuspešno.
Verin sin se smiri. Kako je počeo da se trese, tako je i prestao. U trenutku. Opustio se i opet postao pihtijast.
Vera ga hvata za obraze. Diže mu glavu prema sebi. Ponavlja njegovo ime i doziva ga u nedogled. Sto puta ga pita da li je dobro. Neko ga opet prska. On klima glavom. Diže, pa spušta ruku. Jedan od dvojice koji su ga držali prinosi mu čašu s vodom. Heroj je previše slab da bi prihvatio čašu, pa ga poje. Kao izlapelog konja.
Veri priđu dve-tri žene. Između ostalih i moja keva. Grle je, hvataju i odvlače dalje od sina. Savetuju joj da ga ostavi na trenutak. Muški će da ga odnesu u krevet. Smirio se. Sve je u redu.
Dvojica to i rade. Pomažu mu da ustane i kreću prema dečjoj sobi.
Jedva hoda. Toliko je mlitav da mi se čini kako će da im iscuri kroz prste.

Matorci tiho pričaju. Ljudi u filmovima tako izgledaju kad se domunđavaju da naprave neko sranje. Ne pomeraju tela, ali se trude da glave što više okrenu jedni drugima prema ušima. Valjda da bi se tako šaputavi bolje razumeli.
Veru smiruju. Daju joj tabletu. Maze je po glavi. Moja keva sedi na jednom rukohvatu, druga žena je s druge strane fotelje, a treća joj se šćućurila kod nogu. Vera ima šest brižnih ruku na sebi.
Najednom, sve stane. Povratnik se smirio i hoće da spava. Dva muškarca, koji su odveli ratnika u sobu, iznose bebe koje guguču.
Neka ruka zatvara vrata dečje sobe.
Ćale mi sve vreme drži šaku na ramenu. Komentariše s jednom ženom da je strašno to što se desilo. Govori da je takve prizore video samo u ratnim filmovima.
Zanima me gde je Macolin burazer i šta radi. Ne vidim ni njega ni ženu koja ga je tešila. Mora da mu je to mama. Verovatno su se pokupili i otišli.
Matori živahnije ćaska s ženom i ne obazire se na mene. Koristim priliku da se izmigoljim, pa odem do predsoblja. Nema ga ni tu. Proverim spavaću sobu i kupatilo. Miloš više nije u stanu.
Igor se opet nacrta ispred mene.
Zašto si ga tukao? On je i manji i mlađi od tebe.
Hoćeš i tebe da prebijem?
Unesem se Igoru u facu, ali me zaustave keva i ćale koji se pojave u hodniku. Besni su i guraju me prema vratima. Govore kako sam najebao kad dođemo kući i da sam kriv za to što se desilo Verinom sinu.
Šta mu se desilo?

Ne odgovaraju mi. Bacaju mi jaknu u ruke. Ćale pomaže kevi da navuče kaput, a ona sve vreme mrmlja koliko je razočarana mojim ponašanjem. Igor se ne pomera iz hodnika. Lice mu je bezizražajno kao i uvek. Gledam ga ispod oka, dok se oblačim. Ne sviđa mi se što je video i koje cipele nosim.
Izlazimo iz zgrade. Keva jurca i ćale je jedva sustiže. Pokuša da je obgrli, ali ona se promeškolji i nastavi sama. Matori korača pored nje, jedva prateći kevin ritam štikli.
Ni ne trudim se da ih stignem. Idem dobrih deset metara iza njih. Opet sam se uvio u kragnu i kapu kako me neko slučajno ne bi prepoznao. Cipele me još više žuljaju jer hodamo sumanuto.
Prolazimo pored magacina i pretrnem. Nema mi marame u džepu. Brzo opipavam unutrašnjost oba džepa. Proveravam i kapu. Možda se uplela u nju, pošto su obe bile u džepu? Nema je.
Pošto matorci ne obraćaju pažnju na mene i sve više odmiču niz ulicu, okrenem se i potrčim nazad. Nema je na trotoaru.
Onda trčim prema matorcima, koji stoje nasred Ćopićeve i čekaju me. Zanima ih šta radim.
Izgubio sam maramu.
Keva mi tresne šljagu i nastavi, a ćale me gleda, pa i on krene za njom. Dvoje prolaznika pumpaju moj sram od šamara.
Idemo u koloni, kao stranci.
S maramom se desila jedna od dve stvari.
Prva: ispala mi je kod Vere u stanu. Keva će da se smiri do sutra i nazvaće je. Onda ću ja morati da joj se izvinim. Posle toga ću da pitam za maramu i ona će da je donese sledeći put kad bude dolazila na kafu.

Druga: biće krvi