DOKUMENTE NA GOTOVS!
4. novembar 2022.SKRIBOMANI PROTIV IZDAVAČA
3. decembar 2022.KIOSK (br. 6) Samo da prelistam…
Ovdašnja čitalačka publika obožava nemačku književnost, drugačije se ne dâ objasniti postojanje jedne izdavačke kuće koja živi isključivo od prevođenja nemačkih autora, a „Plato“ maltene da opstaje zbog Bernharda Šlinka, a od skora budžet popunjava i sa Štefani for Šulte, mladom nemačkom spisateljicom čiji je romaneskni prvenac „Dečak sa crnim petlom“ žario i palio na ovogodišnjem beogradskom sajmu knjiga.
Ono što prvo izdvaja Štefani for Šulte od ostatka književne mašinerije jeste žanr u koji je odlučila da smesti roman „Dečak sa crnim petlom“, naime, radi se o bajci i to pravoj: tematsko-idejno zasnovanoj na crnim ćoškovima ljudske podsvesti, pa čak i „geografski“ smeštenoj u mulj srednjovekovnog miljea, doduše neimenovanog i vremenski nejasno određenog, ali sjajno opisanog, tako da nam je tu pred očima, kao da je autorka zaista gazila po tom blatu, šetala tim šumarcima, pričala s takvim ljudima.
Petao, ruku na srce, ume da govori, ali nije đavolski nastrojen, već pomaže Martinu u svakodnevnim nedaćama; što razgovarajući s njim, što fizički ga štiteći od hostilnog okruženja.
Nisu samo seljani zlikovci koji žele da naude Martinu, već opasnost predstavljaju i opaki crni jahači koji kradu decu i odvode je na nepoznato mesto, odakle se još nijedno nije vratilo.
Martinov svet se promeni kad u selo dođe Slikar da oslika malu crkvu. Slikar je opčinjen Martinovom nevinošću u moru odvratnosti koja ga okružuje, pa brže-bolje oslika crkvu bilblijskim motivima, uzimajući samog Martina za Hristov lik, a onda povede dečaka i njegovog petla sa sobom na put, što Martin jedva dočeka jer želi da spase svu decu koju su jahači odveli.
Središnji deo „Dečaka sa crnim petlom“ ispunjen je najrazličitijim zgodama i nezgodama koje Martin, petao i Slikar prevazilaze sa više ili manje lakoće.
Romanu manjka onoga što bismo mogli da nazovemo klasičnom „radnjom“ ili „pokretačkom snagom“, a Martin je užasno pasivan u svim situacijama. Njegova reakcija na događaje vazda dođe pred kraj jednog od 31. poglavlja, pomalo „deus ex machinasto“, bez prevelikog otpora od strane bilo kog drugog lika.
Na njegove odluke najviše utiču petao i Slikar, a da bi tek pred kraj romana, Martin u stvari postao „čovek od akcije“, iako mu i tu uvek pomažu ljudi koje upoznaje usput: ranjeni jahač i njegova supruga, dvorska luda i dželat zvani Tomans, Tomansova sestra, dečak anđeoskog lika koji se transformiše u nakazu…
Upravo tu se vidi sva pripovedačka umešnost Štefani for Šulte; ona nas predstavljanjem čudnovatog sveta u kojem se Martin kreće, kao i oslikavanjem silesije likova koje mu avanturisanje stavlja pred noge, tera da čitamo stranu za stranom, uvek zapitani šta li će dalje da snađe junaka, odnosno kakva bizarna situacija i kakvi groteskni likovi čuče u novom poglavlju.
Takođe, spisateljica još u prva dva-tri poglavlja vrlo jasno uspostavlja način pripovedanja u kojem niko neće ni očekivati ogromne uzročno-posledične veze između glava romana ili pojedinačnih događaja, već će se one nizati proizvoljno, pomalo fragmentarno, sa tek ponekim likom koji će se iznova pojaviti kroz određeni broj stranica ili sa nekim događajem koji će uticati na kasnija dešavanja u knjizi.
Štefani for Šulte se odlučila za jezik koji je očišćen od svega što bi moglo da se čini viškom; ona nam direktnim, preciznim opisima predstavlja svet, likove i događaje, a u tu ogoljenost utiskuje taman onoliko „stila“ koliko je potrebno da svemu tome da boju, miris, senke, emocije; živost. Psihologizacija je nepostojeća, a sve što se dešava junacima i junakinjama u „Dečaku sa crnim petlom“ oslikava njihovo unutrašnje biće, potvrđujući se kroz njihove „odgovore“ na svet.
Pretpostavljam da se u nemačkom originalnom tekstu našla po koja arhaična reč kako bi dodatno „dojasnila“ medievalno okruženje „Dečaka sa crnim petlom“, a to je u srpskom prevodu Jelene Pržulj zamenjeno turcizmima i još ponekom pozajmljenicom, što pomalo zapara uho jer je veći deo romana ipak preveden savremenim jezikom, ali ne radi se o prevelikim prevodilačkim intervencijama tako da će, verujem, čitaoci lako prelaziti preko tih delova.
Štefani for Šulte je za „Dečaka sa crnim petlom“ dobila nagradu „Mara Kasens“ za najbolji debitantski roman u 2021. godini. Nadam se da će je nagrada, kao i sve šira lepeza prevoda njenog prvenca zadržati u književnosti, te da ovo nije jedina njena knjiga koja će se naći u srpskom prevodu; a takođe se nadam da će i u narednim knjigama uspeti da izbegne pomodarske zamke „profitabilne“ književnosti koja se masovno proizvodi, štampa i prevodi, te da će da ostane na svom mračnom bajkovitom putu punom neizvesnosti.
Miloš K. Ilić rođen je 1987. godine, u Pančevu. U rodnom gradu je pohađao osnovnu i srednju školu. Studirao je dramaturgiju na FDU.
Izdao je zbirke pripovedaka „Priče o pivu“ (Laguna, 2008) i „Umorni kao psi“ (Partizanska knjiga, 2017).
Dobitnik je nagrade „Edo Budiša“ (2018) za zbirku priča „Umorni kao psi“.
Radio je kao dramatrug na predstavama „Mizeri“ (Atelje 212) i „Tačka ključanja“ (premijera SKC Beograd), čiji je i autor. Diplomska drama „Čovek bez mase“ izvedena je 2013. godine na Ex Teatar Festu, u Pančevu.
Za Radio Beograd napisao je radio drame: „Ruka“, „Rat“, „Smrt Kraljevića Marka“, „Metak u mrak“, „Rabadžije“, „Trči“, „Lotrek“, „Po zanimanju Očivad“, „Slepi“, „Lotreamon“, „Ogledala Danice Marković“, „W.“
Objavljivao priče u časopisima: „Polja“, „Koraci“, „Rukopisi“, „Kvartal“, „BUNKER“, „NIN“, „Trag“, „SENT“, „Dometi“, „Zlatna greda“, „Prosvjeta“, strane.ba, eckermann.org.rs; kao i u antologijama „Gavrilov princip“ (2014) i „Pre vremena čuda“ (2020)
Ostale članke možete pogledati na sledećem linku:
https://plato.rs/category/blog/kiosk-blog/