KIOSK (br. 14) Samo da prelistam…

KNJIŽEVNOST I POMODARSTVO

Da, da, evo ga ovaj, opet udara na tu jadnu pustopoljinu knjišku, ali što da ne prozborimo koju i o tom pomalo zapostaljvenom pojmu pomodarstva u nas književnika.

1) Jezik

Ako ste se zadesili na „književnoj večeri“, ili sličnom događaju a la „čitanju poezije“ (ređe i „proze“), ili na kakvoj „promociji“ književnog uratka ovog ili onog, sigurno ste bili izloženi štetnim gama zracima fraza kao što su: „Mene u mojoj književnosti najviše zanima jezik.“ Ili: „Meni je tu najzanimljiviji jezik, sve ostalo nije toliko bitno.“ Dalje: „Testiranje granica jezika i njegovih mogućnosti i nemogućnosti.“ Itd, itd, itd.

Čovek bi pomislio da se knjige pišu nekakvim pismom, a kroz koje se projektuje taj famozni „jezik“, pa da se, naravno, podrazumeva da smo mi svi tu samo zbog jezika, i to ne onog iz marinade s belim lukom, dinstanog na radost naših nepca, već tog „jezika“ što život znači, koji hoćemo da „ispitamo“, „testiramo“, da mu se „osvetimo“, te da dokazujemo njegove „granice“ i „mogućnosti“.

Ali kako drugačije da se prikrije šupljina onoga što se uglavnom plasira na tim zgodama i nezgodama – dela koje je zlorabilo taj jezik na nebrojanim stranicama ostavljajući za sobom jalovo umno tle – nego kao neka mnogo pametna govorancija na temu nečeg jako bitnog kao što je jezik: svi znamo da je to deo lingvistike, te divne volšebnice teorije, a gde ima teorije tu i filozofija postoji, tako da nema zbora da se na toj „večeri“ govori o nečemu jako bitnom.

2) Autofikcija

Da se smrzneš od same reči. Uhvatio sam i sam pre koji mesec sveprisutnu nobelovku Ani Erno, zavirio kroz dveri autofikcije, promuljao malo i po domaćoj produkciji te glorifikovane memoarske dosadnjakije.

Pričam baš o tome i nekom svom prijatelju, isto piscu (mi se međusobno i družimo, šta ćeš), pa mi on pametno skrene pažnju da je u vezi s Ani Erno drugačija fora, Francuska je to, važe drugačija pravila, njihova književna produkcija trpi i ovo i ono; tamo ljudi očekuju od knjiga da prokomentarišu nabrzaka, to jest, na malom broju stranica, i nešto što je u tom trenu aktuelno, pa da tako velika književnost i književna scena to traži ili barem trpi. A ruku na srce, nije to neka grdna proza, niti s meni suprotne strane ideološkog ili ne znam ti ni ja kakvog spektra. Prosto: obično, dosadno, kao kad izvedem psa na poljanu kraj zgrade, pa mi neko priča da ima taj i taj problem, a ja sam samo hteo da se igram sa psom.

Međutim, otvara autofikcija vrata mnogim piskaralima, koji bi od svojih uglavnom dosadnih života i anegdota – koje mogu da prođu tek posle pet-šest tura u kafani – prave nekakvu fikciju, pa još prozu.

Proklet bio Karle Uve Knausgore, i tvoje knjižurde čiji si naslov maznuo od Hitlera!

Bila je popularna, pre jedno desetak godina, i autopoetika, ali prošao voz, pa da je sad ne vaskrsavam.

3) Referenca koja to u stvari nije

Molim? E, baš tako.

Nemalo puta mi se zadesilo da u poslednjih dve-tri godine prisustvujem nekoj „književnoj večeri“ ili „promociji“, pa da imam priliku da čujem kako se autor u delu koje nam predstavlja jasno referisao na neko drugo delo ili autora (pozajmio naslov, parodirao ga, uzimao likove, pa i cele pisce pretvarao u karaktere, ne bi li ih na nesigurnim kotačima jezika provozao kroz svoju prozu), ali da on/ona u stvari nisu imali nameru da se bave baš tim naslovom, ili piscem, ili već čim na osnovu čega su svoju referencu sastavili, već da im je tako bilo zgodno ili ljupko ili šta već.

Odavno sam sebi zabranio poziciju đavoljeg advokata, pa sam unutar te autocenzure zauvek ostao i bez odgovora na pitanja koja se logično nižu čoveku u takvim situacijama: pa što si onda uzeo baš tog pisca; zašto si naslovila knjigu baš tim imenom; odakle ti potreba da se pozivaš na baš taj lik?

Mislim da se tu radi o dva moguća pomodarstva:

1. a) pred nama je čistokrvni pomodar-ka, tupadžija-ka koji stvarno ne zna o čemu priča, a hteo je da se brže-bolje lansira na književnu scenu, a kako bolje nego jakom referencom: književnom, istorijskom, možda i političkom.
2. b) pred nama je mimikrista, koji pomodarstvo koristi kao nekakvu mistifikatorsku moć da bi se ogradio od bilo kakvog pravog odgovora na to o čemu se u tom njegovom delu zapravo radi, ne bi li tako izbegao suočavanje sa jednodimenzionalnim čitanjem, ili poštedeo čitaoce svoje interpretacije. On je kul, prevšie kul da nama smrtnicima objašnjava „šta je pisac hteo da kaže“.

Na kraju krajeva, takve zgode uvek služe i da se proda koji primerak, a pomodarstvo je dobar marketinški štos.

4) „Književno-političko-istorijska činjenica“ kao književni lik

Omiljena sportska disciplina srpskih piskarala jeste da se kešaju na ime neke domaće književne veličine, ili o gušu književnog lika neke domicilne književne visočanstvenosti, pa da vide ko će duže da izdrži.

Tu je sve jasno, ne mora mnogo šta da se priča, štono kažu „ide gas“, bitno je samo da izdavač još bude pametan, a samo takvi se i bave tim poslom, pa da na naslovnicu nalepi sliku tog viđenika, možda i propratni „tagline“ u kojem će skrenuti pažnju koja se to književna gromada, koji lik ili delo zlorabe u tom „novom čitanju“, kako to vole da kažu, i knjiga je spremna za velike tiraže i nagrade.

Ne kažem, ima knjiga koje na sjajan način manipulišu „književno-političko-istorijske činjenice“, ali uglavnom vas već na prvoj stranici takvih knjiga sačekaju razvodnjeni opisi epoha, bajate pojedinosti iz davne ili bliske istorije, koje bi pre svega da se dodvore famoznom Andrićevom svećnjaku, a tek onda čitaocu.

A tu je i moja najdublja noćna mora: dijalozi. Ostrve se ovi entuzijasti na to „kako je pričao“ neki pisac, sudeći po njegovim intervjuima ili još gore, po njegovim knjigama, pa obično stavljaju čitave „kobaje“ dijaloga koji više liče na grupe monologa. Dosadno, prazno, lažno. Кич.

5) Angažovana književnost

Angažuj me bebo, sve sa 300 primeraka koje ćeš da podeliš prijateljima i rodbini. Možda tu padne i drugi tiraž, ovog puta 600 komada, koji će da trunu u nekom magacinu, ili pre na „tvrdom“ disku, i da čekaju sudbonosno „print“, ako li se nađe 600 ludih duša da kupi tu književnost, vazda obeleženu izraubovanim epitetima kao što su „hrabra“, „beskompromisna“, „koja pomera granice“…

Dakle, ako ne znaš o čemu da pišeš, ako ne znaš zašto bi da pišeš, a svrbe prstići, zove tastatura, namiguje ti rokovnik i plajvaz koji držiš u njemu da pribeležiš snove (i sanjane, i propale), onda raspali po „angažovanoj“ književnosti.

Ubodi temu „od značaja“, neka pršti od jakih slika, štono kažu s one strane bare „warning: graphic content“, a u taj „sadržaj“ bućni neku manjinu, prikaži neku bedu, oslikaj strahote „birokratije“, neka zasmrdi „truli sistem“, objasni čitaocima kako šume nestaju, dok ti štampaš knjige samo na recikliranom papiru, pa da svi zajedno poletimo u taj dušebrižni raj, i ti dok pišeš, i mi dok čitamo.

Miloš K. Ilić rođen je 1987. godine, u Pančevu. U rodnom gradu je pohađao osnovnu i srednju školu. Studirao je dramaturgiju na FDU.

Izdao je zbirke pripovedaka „Priče o pivu“ (Laguna, 2008) i „Umorni kao psi“ (Partizanska knjiga, 2017).

Dobitnik je nagrade „Edo Budiša“ (2018) za zbirku priča „Umorni kao psi“.

Radio je kao dramatrug na predstavama „Mizeri“ (Atelje 212) i „Tačka ključanja“ (premijera SKC Beograd), čiji je i autor. Diplomska drama „Čovek bez mase“ izvedena je 2013. godine na Ex Teatar Festu, u Pančevu.

Za Radio Beograd napisao je radio drame: „Ruka“, „Rat“, „Smrt Kraljevića Marka“, „Metak u mrak“, „Rabadžije“, „Trči“, „Lotrek“, „Po zanimanju Očivad“, „Slepi“, „Lotreamon“, „Ogledala Danice Marković“, „W.“

Objavljivao priče u časopisima: „Polja“, „Koraci“, „Ruko­pisi“, „Kvartal“, „BUNKER“, „NIN“, „Trag“, „SENT“, „Dometi“, „Zlatna greda“, „Prosvjeta“, strane.ba, eckermann.org.rs; kao i u antologijama „Gavrilov princip“ (2014) i „Pre vremena čuda“ (2020)