Pronađeno u prevodu

Piše Jelena Pržulj:

Reci šta želiš, možda ti se i ostvari

(Čudesne avanture Kavalijera & Kleja)

Zamislite urednika koji kaže prevodiocu: „Ako imaš nešto što bi volela da bude objavljeno kod nas, a uklapa nam se, ti reci, ja ću se potruditi da nabavim prava.“ Mislim da je u milisekundi na teži način naučio da i nije bezazleno reći tako nešto osobi koja u glavi ima bunar bizarnih podataka i ideja i može u svakom trenutku da nabroji omiljenog dinosaurusa, planetu, pasminu, klasičnu kompoziciju i ljubavnu glam himnu osamdesetih. Ispalila sam: „Hoću Kavalijera & Kleja“, a da nisam ni udahnula i sreća pa se nisam zagrcnula kafom koju sam otpila dok mi je postavljao pitanje (a znam i gde smo sedeli, ko sa koje strane i da sam tad nosila svoj omiljeni džemper). Jesam li prvo razmislila šta je sve potrebno za bilo koje novo izdanje? Naravno da ne.

Htela sam tu knjigu. I htela sam da bude čarobna. Mogu ja sto puta biti lingvista i još sto puta prevodilac, ali uvek ću pre svega biti čitalac. I uvek će postojati nekih desetak-petnaest knjiga sa kojima, od hiljada pročitanih, ništa ne može da se meri, i uvek će postajati knjige koje same po sebi možda i neće napraviti tektonski potres, ali smo se pronašle u pravom trenutku, i uvek će postojati i ona gorka strana dugog čitalačkog staža kada je vremenom sve manje toga što uspeva da te rastavi i sastavi. Da, znam da sam sad kao ona dva Mapetovca sa balkona što gunđaju da im ništa ne valja, ali što si trajnije i dublje posvećen nečemu, teže je otkri(va)ti nešto novo i izuzetno. (Dodatni negativni poeni ako ti određena tendencija jednostavno ne ide uz lični senzibilitet, ne vucite me za jezik šta mislim o trenutnoj modi u muzici, književnosti…) Ali Kavalijer & Klej je razlog zašto čitam. Da me neko pita šta treba da čini knjigu, kako treba da izgleda knjiga kao pojam – eto tako. Naravno da ovo nije jedini roman za koji to važi, niti mi je najomiljenija knjiga svih vremena (to bi bilo i besmisleno i nemoguće, kao da imaš jednu jedinu omiljenu pesmu). I naravno da nije toliko teško pronaći sve u svemu dobru knjigu (i album i seriju i pisca i bend i režisera). Ali kad ono čime si potpuno omađijan otkad znaš za sebe polako postaje već viđeno, valja da te s vremena na vreme ponovo nešto bez upozorenja pukne u pleksus, čisto da se podsetiš. S obzirom na postavku, teško da će neko iz Kavalijera & Kleja iščitati baš svoju životnu priču. Ja sam svakako skeptična prema onima kojima je cilj da prepoznaju sebe u književnom delu, kao da je on lično etalon i mera svega. Književnost je za mene uvek onaj drugi, onaj tuđi život koji nije moj, a možda bi mogao biti ili nikako ne bi mogao biti, na kom bih pozavidela ili pobegla od njega, ali svakako ono potpuno drugačije od mene i svakako ono potpuno ljudsko što nikada ne bih osetila niti iskusila niti naučila niti saznala da nije književnog dela. Ali ako već tražimo neku svoju nišu u romanu – od mađioničara u svetu stripa kao nove umetnosti u povoju i iskasapljene Evrope i blazirane Amerike u osvit Drugog svetskog rata, do gubitka onoga što nisi ni znao da čini suštinu svega što jesi, pa nikako ne bi smeo da ga izgubiš, i pravljenja ustupaka tamo gde si se zarekao da ih nikada nećeš napraviti – naći će se nešto što te radi. A ako zaista ne nađeš ništa, čitaoče, do tebe je, šta ćeš, mora neko da bude i papak.

Preskočićemo pretprodukciju – kontaktiranje agenata, traženje prava, dogovore oko toga ko i kako i kada i zašto radi prevod. Trajalo je, bilo je komplikovano i ne znam koliko je puta glavni urednik proklinjao sve po redu, ali jeste mi do objavljivanja četiri-pet puta rekao da će me ubiti. I tako ja koja nisam anglista i engleski mi nije radni jezik (germanista sam) i za to sam da, generalno u životu, sve što radimo temeljimo na obrazovanju i argumentima, i metaforički i bukvalno u rukama imam slojevitu i složenu knjigu koju sam doduše davnih dana pročitala i tokom godina čitala više puta, ali sada treba da je prevedem. Ja jesam dobar prevodilac, toliko znam, ali to ne znači da moram ili da treba baš sve ja da radim. Da ne pominjem tek koliko me, opet generalno u životu, neopevano žuljaju oni koji sve znaju najbolje i u sve se razumeju. U prvih mesec dana dok je redakcija smatrala da je roman zvanično kod mene na prevođenju, mislim da ni prvu rečenicu takla nisam. Umesto toga sam svakome koje je hteo da me sasluša kao sinja kukavica kukala na sve ovo što sam rekla, samo mnogo opširnije. Neki od tih ljudi su lingvisti, što je dragoceno jer ti ponekad zaista treba taj zanatski, a opet drugačiji pogled na stvar. Drugi su iz sasvim drugih profesija i interesovanja, a to je možda i dragocenije, jer za njih prevodim. Onaj koga povuče priča pa zaboravi da kasni na kurs šivenja ili mali fudbali ili da mu se već sat vremena piški, e to je moj čovek. I oni su mi rekli da upravo zbog odgovornost koju osećam prema delu i svom poslu neću napraviti nikakav zijan, da iskoristim to što jako dobro poznajem temu i što mi je okosnica uvek ciljni jezik. Divni neki ljudi, ja da vam kažem.

Iz perspektive osobe koja se bavi drugim jezikom, problem sa engleskim je što je pomalo kao gaće. Svi ga koristimo kao lingua franca i podrazumeva se da ga svi koristimo, pa možda olako zaboravljamo da zapravo i to treba da se uobliči i uredi. U prevođenju je ređe izvorni jezik sporan – znaš dovoljno i ako ti se učini da negde zapinje i da ne razumeš sliku, biće da si (kao iskusan lingvista) u pravu i da moraš da raščivijaš to. Češće je problem u jeziku na koji se prevodi, pa onda dobiješ one grozote poput „najbolji atletičar ikada“, „eno one njegove džin-tonik devojke“, „sećao se trenutka kada je grozničavo želeo da bude izbavljen od svoje majke“ i možeš da prevrneš očima i pomisliš koji li je glupak to odvalio ili da ti mozak iscuri na uši kao reaktor u Černobilju. Sve su ovo stvarni primeri nekakvog sklepanog srpskog na engleskom – ako čuješ da ne valja i ne uradiš ništa jer eto, jednostavno si lenj ili aljkav; ako vidiš da ne valja, ali ne vidiš šta, zasuci rukave i seciraj, mukotrpno je, ali iz toga mnogo može da se nauči; a ako zaista ni ne primećuješ da škripi sa svih strana, e onda je sve nepovratno otišlo u peršun. Mi ne čitamo, ne govorimo i ne mislimo rečima, nego kroz koncept i kontekst. I slaba vajda od toga što ću ja redom nakarikati sve reči iz originala ako niko živ tako ne govori i ako to uopšte nije prirodni tok jezika na koji prevodim. Umetničko delo ne zaslužuje da bude tako izmasakrirano. Uz to ja svojim imenom stojim iza svega što uradim i neću dozvoliti da tako nešto bude slika mog znanja, promišljanja, obrazovanja, posvećenosti. Ali ima tu i ona druga strana, bitna je i pomalo strašna: Šta ćemo sa onim što nije stvar sintakse nego osobenog izraza, hoće li ili kada će zbog prirodnog i tečnog teksta stradati jedinstvenost dela? I hoćeš li – hoću li – na vreme primetiti da zarad forme strada nešto što ne sme da strada?

U tim razmišljanjima mi je prošlo prvih par nedelja, ali biće da sam postepeno i obrtala stvar. Naravno da ćeš u nekom trenutku u životu početi da se baviš nečim čime se koliko juče nisi bavio. I naravno da napredak i iskorak može da nastane samo kada se otisneš sa sigurnog tla. I naravno da se odnos između onog proverenog, gde nema iznenađenja, i onog novog, sa čim tek treba da se uhvatiš u koštac, stalno menja. Pa zašto se ja onda grčevito držim tautologije da savremeni američki roman samo diplomirani anglista sme da takne? Da bih imala postulat bez smisla koji će biti sâm sebi svrha? Zar nije osnovna odlika mislećeg bića spremnost da revidiraš stav kada se suočiš sa boljim argumentima? Ali još se nešto desilo u tih mojih mesec dana kontemplacije. Mogla sam ja u bilo kom trenutku da se izvinim redakciji i odustanem od prevoda. Ali nisam. I da je mi u tom trenutku neko uzeo Kavalijera & Kleja da bi ga dao drugom prevodiocu, potukla bih se. Ne metaforički, nego krajnje prljavo i nimalo damski. Ja sam još na prvo čitanje drobila svima (čijem senzibilitetu sam smatrala da će odgovarati) koliko je knjiga izuzetna, meni je razdoblje između 1900. i 1945. najintrigantniji i nezanimljivi istorijski period o kom sam i najviše čitala, ja sam na stripovima naučila da čitam i imam kolekciju u kojoj je najstarije izdanje prilično memljiv strip iz šezdesetih koji prati ekranizaciju Ostrva doktora Moroa, meni je omiljeni stripovski junak Fleš Gordon i biće dok sam živa, ja kao prikovana blenem u crno-belu naučnu fantastiku sa kulisama od stiropora, ja sam sve te legende gutala otkad znam za sebe i Kavalijer & Klej je od prve do poslednje stranice u svemu i po svemu moj. (Takođe sam upravo oborila rekord koliko puta neko u jednoj rečenici može sebe da pomene.)

Radila sam prevod deset meseci, sa pauzama za kraće angažmane, i samo tokom prevođenja tri puta pročitala knjigu. I nikada nisam doživela toliku kreativnu lepotu. Ne znam ni da li ću je ikada više doživeti. One desetine osvetnika u helankama i sa plaštevima kojima sam smišljala superherojski alter ego, pa makar se pojavili i samo u jednom poglavlju; divni ljudi koji nikada nisu odbili da mi pomognu oko svih onih oblasti u koje se ja ne razumem (znaju Google i Wikipedia, ali ne može da se meri sa tim kad ti živ čovek razjasni nedoumice); stotine samolepljivih ceduljica sa beleškama i napomenama; štampanih i ukoričenih petsto trideset strana u Wordu, finalna verzija koju čuvam za uspomenu; glumačka postava za seriju koju sam smislila još pri prvom čitanju; grč u stomaku kad sam bila na ivici da povratim zbog scene u romanu; anotacija za poleđinu knjige koju sam napisala; onih nebrojeno puta kada sam ustala iz kreveta, izašla iz bioskopske sale, usred koncerta (desilo se jednom) ili na pivu počela da hvatam beleške jer je neko baš tada rekao nešto što se savršeno uklapa – ne dam ih ni za šta na svetu. Imam još prevodilačkih želja, ali su krajnje nerealistične, pa za sada, i možda i za sva vremena, ovo ostaje delo sa kojim sam se najviše prožela, kom sam najviše dala i koje je meni najviše dalo. I koje nakon svega verovatno nikada više neću moći da pročitam. Bila sam svesna toga unapred, recimo da je to moja mitska žrtva i prihvatila sam je. Sad ga vi čitajte za mene.

Čudesne avanture Kavalijera&Kleja (Majkl Šejbon)