KIOSK (br. 24) Samo da prelistam…

POLA KILOGRAMA KULTURE, MOLIĆU!

Prođe, sad već odavno, i taj Sajam knjiga. Sve sam nešto čekao da vidim da li će halabukica koju su dušebrižnici pokušali da vozdignu za vreme trajanja ove divne kulturno-umetničko-dilerske manifestacije da se nastavi, naraste, da izađe iz deminutiva, ali ćorak; niko ništa da kaže. Barem ne pametno ili što bi odzvonilo.

Sve to vreme iskoristio sam da posetim Sajam knjiga, bazam između tezgi iliti štandova, trošim pare koje nemam, za knjige koje se nadam da ću ih nekad pročitati. Nisam mogao da se otrgnem utisku da sam sve to već video: kako su betonske hale u Bulevaru vojvode Mišića orijaške socrealističke mašine za putovanje kroz vreme, ili su barem, kao u onom filmu, zaglavljene u vremenu i prostoru, osuđene da svake godine čitavih nedelju dana ponavljaju jedno te isto, unedogled, sve dok ih neko ne sruši i prenese kletvu na druga zdanja i drugačije ljude.

Nemojte me pogrešno shvatiti, obožavam da odem na Sajam. Bibliofil sam; volim da budem okružen knjigama, da ih dodirujem, prevrćem po rukama, mirišem lepak, hartiju i svežu štampu; ili, pak, bojažljivo prinosim nosu neku prastaru požutelu izanđalu kupusaru koju sam našao na tezgi za stotinak RSD, pa da je šnjufnem, ne bih li ocenio da li je bila žrtva mačjeg označavanja teritorije ili u sebi krije isključivo mirise memle, prašine, starog papira, možda malo duvanskog dima od prethodnih vlasnika, a koji su voleli da puše.

Zaroniti u tezge polovnih knjiga koje su bagatela je poseban gušt. Tu ima toliko đubreta, ali se svako malo ispod hrpe smeća nađe i biser koji možda i nisam stavio na spisak neophodnih naslova koje planiram da kupim na Sajmu, ali koji je u baš tom trenutku zasijao kao kvazar, Ushićenje koje se oseti prilikom takvog pronalaska je isto ono koji dolazi alkoholičaru sa prvim jutarnjim gutljajem pića.

Onda se sve to završi, napunite ruksak knjigama, pa nastavljate dalje, sa novcem koji vam je preostao, da vidite šta li može da se napabirči od novih izdanja savremenih izdavačkih kuća koje vas spremne čekaju u svim halama, a pogotovo onoj najvećoj, sa parterom, mezaninom i najvišim prstenom, nalik Koloseumu.

Ali, čekajte, šta smo to zaboravili? Međuprostor, između hala, a u kojem su isparcelisane sobice u kojima se odvija najapstraktniji deo Sajma: književne večeri, čitanja, prezentacije, takozvani književni program. Posećenost tih prostora može se meriti samo sa količinom ljudi na svirkama srednjoškolskih bendova, a entuzijazam predstavaljča tih govorancija otprilike je izjednačen sa oduševljenjem koji i sama publika (nas dvoje-troje) oseća tokom svedočenja jednom takvom čudu.

Nigde preterano reklamirani, na društvenim mrežama neoglašeni, ovi hepeninzi vezani za knjige, književnost, umetnost itd., preživljavaju isključivo stoga što oni moraju da postoje, tako je uvek bilo i uvek će biti; za njih će se odvojiti pare iz sajamskog budžeta i molim, biće ih, iako će u barem osamdeset posto slučajeva manjkati publike.

Što, na sreću, nije slučaj i sa spomenutim izdavačima koji vredno poslažu svoja izdanja po tezgama u svim sajamskim halama, a pogotovo onoj najvećoj – Hali broj 1. Gužva je tu uvek najintenzivnija, a količina ljudi koji u rukama nose kese pune knjiga, ili na ramenima i leđima uprte kubike ukoričenih reči – neki od njih čak vukljaju za sobom i male kofere, ili češće kolica za pijacu – enormna je i svake godine pokazuje da, barem te desetine hiljada ljudi koje posećuju Sajam knjiga, imaju para da plate knjige, kao i da imaju želju da potegnu čak do Sajma, plate ulaznicu i onda natenane troše platu na pisanu reč.

Koja li je zaista potreba svih nas tamo?

Da prisustvujemo književnim događajima jako mala. Da se družimo, vidimo sa ostalim kolegama od pisane reči možda malo veća. Da kupujemo knjige ili uvaljujemo jedni drugima sopstvena pisanija, verovatno najveća.

Ali da li je sam Sajam, kao prostor, kao takav, preko potreban da se sve to desi? Da li to znači da betonske kupole imaju magijsku moć koja pojačava kulturu ili joj daje nekakav onostrani karakter, a svima nama koji smo tamo podaruje isto tako volšebna svojstva da ezoterično obogatimo?

Naravno da ne.

Prodaja knjiga (što je osnova ovog Sajma), prezentacije, predstavljanje književnosti počasnih zemalja, književne govorancije svakog tipa, potpisivanje autora i autorki, kao i besomučno ispijanje žestina u ćoškovima štandova može da se obavi u bilo kom prostoru, a koji bi bio pogodan da podrži i izdrži toliku količinu ljudi.

Ja sam sad u toliko komotnoj poziciji, da do Sajma mogu i da se prošetam a da me tek malko zabole pete, a biciklom lagodno mogu da stignem bez kapi znoja. Međutim, i kad sam potezao do ove književne zgode iz obližnjeg Pančeva, nikad nisam ni pomišljao kako je Sajam previše daleko. Bilo mi je sasvim normalno da promenim dva-tri autobusa, a onda i da se na isti način vratim kući. Verujem da se isto tako osećaju ljudi iz cele Srbije, a koji se odluče da se prošvrćkaju i šopinguju na Sajmu knjiga. I njima bi bilo sasvim svejedno, kao i meni, da li je sajam u Bulevaru vojvode Mišića, ili u Surčinu, ili na Marsu. Ono što sam naveo kao sajamski magnetizam koji deluje na moje telo, privuklo bi me ma gde se on održavao.

Razumem da ljudima nije problem samo to što će se Sajam izmestiti, pa će, avaj, morati da uđu u neki autobus u koji nisu navikli da ulaze, ili, ne daj Bože, da se kolima vozaju čak do Surčina ili gde već, nego da im smeta što je najavljeno rušenje dve manje hale, a koje su u sajamskom kompleksu. Ali sem lamenta nad arhitektonskim čudesom velegrada, nigde se ne može naći realno stanje stvari; nekakva procena, koliko te hale donose para, da li su one održive, ili bi morale, kao i sve ostalo da odu na doboš privatizacije; da li one zaista zavređuju zaštitu kao kulturno dobro, ili će, poput stotina i stotina zgrada, kuća, zdanja, itd., po Srbiji, a koje se ruše svakodnevno (uglavnom da bi umesto njih nastala bezlična stambena novogradnja), i one završiti kao stvar prošlosti kojoj u budućnosti – odvratnoj, ali neminovnoj – nema mesta.

Zaista, pomerite se iz svojih uskih vidokruga za sekund ili dva, pogledajte sve ostale gradove, varoši i sela po Srbiji, i videćete koliko privatizacija objekata uzima maha, kako menja čitave panorame gradova, briše istoriju i menja duh mesta. Ne kažem da je to dobro, da je to normalno, niti da je to, samo zato što jeste, i neminovno. Ali skrećem pažnju na to da ljude čisto zabole za hiljade i hiljade takivh slučajeva.

Ali ovde će, koliko sam barem shvatio, ostati najveća, najimpozantnija hala – Hala 1, da svedoči o modernističkim poduhvatima naših predhodnika. Kao što će ostati i čitavi blokovi Novog Beograda. Delovi Konjarnika, Ceraka, i raznih drugih naselja širom prestonice, a i širom Srbije, koja su izgrađena u socrealističkom/brutalističkom stilu. Šta je sa svima njima? Da li su one manje „istorija” od hali sajma? Nisu li oni svi dovoljni za svedočenje, za divljenje, slikanje, pokazivanje? Sudeći po broju stranaca ispred Geneksa, koji svakodnevno dolaze da fotkaju tu prelepu zgradu, dovoljni su, ima ih, nije svo arhitektonsko nasleđe sliveno u dve betonske kupole.

Slično se dešava i sa dušebrižjem glede grafita po Beogradu. Prekrečeni su samo oni u strogom centru. I to dva-tri. A šta je sa svim onim ostalim hiljadama istovetnih grafita koji krase razne fasade prestoničkih zgrada i kuća? O onima iz provincije i da ne pričamo. Ko njih ima herca da prekreči? Da li bi se novinarske ekipe uopšte iscimale da izveštavaju o nekoj zaludnoj baki kako jajari mural u, recimo, Sremčici?

Razlog je vrlo jasan: sve to što je van kruga dvojke, odnosno što nije dovoljno veliko (i fizički i simbolički) ne postoji, nije zanimljivo za razne kvaziaktiviste i promišljaoce zbilje, zabrinute za to gde žive i gde im deca rastu, dokle god žive u Beogradu (po mogućstvu što bliže centru) i dokle god im deca slušaju rokenrol a ne folk.

Zašto sad idem na ovu stranu?

Zato što ne mogu da se ne setim scene iz filma Geto (1995). Pred završnicu filma, vidimo glavnog junaka, poznatog bubnjara Čavketa, kako sa nemim gađenjem gleda u predstavu pred sobom: u ljude koji se vesele, piju, đuskaju i pevaju pesme u hali sličnoj sajamskoj (Ovog puta hali sportova na Novom Beogradu.) I sve to natera glavnog junaka ovog duboko šovinističkog muvija da, između ostalog, zaključi: Kada čovek sretne ovakve ljude na ulici, veruje da su se oni slučajno zatekli u njegovom gradu (Kurziv je moj.) Odvratni monolog se nastavlja i postaje sve gori, ali poenta je da su sve te desetine hiljada ljudi nekakvi mutantni (citat iz filma), stranci koji su okupirali taj divni kulturni grad i koji mu ne daju da diše, rade protiv njega, i na njegovom urušavanju.

A to su sve ljudi koji su samo došli na muzički festival, koji hoće dobro da se provedu, naslušaju dobre zike, pevaju i zaborave sumornu realnost koja je tih godina bila nad svima nama. Isto kao što i na Sajam hoće da dođu ljudi koji bi da kupuju knjige, i da se u šarenim koricama i trošenju novca izduvaju od onoga što se dešava van zidina sajma. Gde god on bio održan.

Jer, poenta je ova. Nijednom za sve ove godine nikoga nisam čuo da je, izašavši sa Sajma knjiga rekao nešto kao: Uf, što sam bio na dobrom čitanju poezije. Svi uvek govore o tome šta su pazarili, ili i vas pitaju šta ste vi ulovili na tezgama. A kupovati se može i u Surčinu i u Rakovici i na Paliluli. I to nema nikakve veze sa kulturom.

Miloš K. Ilić rođen je 1987. godine, u Pančevu. U rodnom gradu je pohađao osnovnu i srednju školu. Studirao je dramaturgiju na FDU.

Izdao je zbirke pripovedaka „Priče o pivu“ (Laguna, 2008) i „Umorni kao psi“ (Partizanska knjiga, 2017).

Dobitnik je nagrade „Edo Budiša“ (2018) za zbirku priča „Umorni kao psi“.

Radio je kao dramatrug na predstavama „Mizeri“ (Atelje 212) i „Tačka ključanja“ (premijera SKC Beograd), čiji je i autor. Diplomska drama „Čovek bez mase“ izvedena je 2013. godine na Ex Teatar Festu, u Pančevu.

Za Radio Beograd napisao je radio drame: „Ruka“, „Rat“, „Smrt Kraljevića Marka“, „Metak u mrak“, „Rabadžije“, „Trči“, „Lotrek“, „Po zanimanju Očivad“, „Slepi“, „Lotreamon“, „Ogledala Danice Marković“, „W.“

Objavljivao priče u časopisima: „Polja“, „Koraci“, „Ruko­pisi“, „Kvartal“, „BUNKER“, „NIN“, „Trag“, „SENT“, „Dometi“, „Zlatna greda“, „Prosvjeta“, strane.ba, eckermann.org.rs; kao i u antologijama „Gavrilov princip“ (2014) i „Pre vremena čuda“ (2020)