Ženski pisci su u samoj srži japanske književnosti još od njenih najranijih dana. Princeza Nukata, Sei Šonagon, Murasaki Šikibu, Ema Saiko, Ićijo Higući, Juriko Mijamoto, Joko Tavada, Banana Jošimoto – ova, i još mnoga druga imena čine nit koja počinje već u sedmom veku. Dovoljno je reći Povest o princu Genđiju – možda najpoznatije i najveće delo japanske književnosti – da bi se shvatilo da se japanski ženski pisci ne smeju olako podvesti kao puki dodatak književnoj istoriji. Jedna od ključnih karika u tom nizu je i pesnikinja, esejistkinja, prosvetiteljka, i borac za ženska prava, Akiko Josano.

Akiko (1878–1942) je rođena u gradu Sakai (danas deo Osake) u trgovačkoj porodici. Materijalno su bili među bogatijima, ali je provela mukotrpno detinjstvo. Otac joj nije dopustio da se obrazuje dalje od srednje škole. Akiko je, kao u inat, razvila interesovanje za književnost, i krišom čitala noću. Njeno glavno štivo bio je upravo roman Povest o princu Genđiju od Murasaki Šikibu, i ona umnogome formira njenu sklonost ka tanka poeziji. Kako odrasta, Akiko se pridružuje lokalnim književnim grupama i objavljuje svoje pesme u njihovim časopisima. Ubrzo shvata koliko je njihova poetika uskogruda, stekavši uvid u najnovije književne tokove iz prestonice. Upravo u tom trenutku, njene pesme primećuje Hiroši Josano, urednik časopisa iz prestonice, i ona šalje svoje pesme za drugi broj magazina „Mjođo”. Ovime zvanično stupa na tokijsku književnu scenu. Od tada, njene pesme se pojavljuju u svakom broju. Ujedno, ovo je početak i njene strastvene ljubavi i braka sa Hirošijem.

Ovaj izbor sadrži jednu priču, tri eseja, trideset pesama u evropskom stilu, i dvadeset i jednu tanku. Pesme čiji naslov prati zvezdica su u originalu nenaslovljene. Uz pojedine tanke stoji komentar radi lakšeg čitaočevog razumevanja.