Postoje romani koji prate književna pravila. I postoje romani koji ih menjaju.

Dnevnik o Čarnojeviću nije napisan da potvrdi ono što čitalac već zna. Napisan je da pokaže da se svet ne može objasniti starim obrascima. Kada se pojavio, Crnjanski je odbio da piše prema ukusima publike navikle na tradicionalnu književnost. Umesto čvrste fabule ponudio je ritam osećanja. Umesto sigurnih odgovora čežnju. Umesto logike liriku.

Iz te pobune nastaje jedna od najvažnijih knjiga srpske književnosti.

Ovaj roman je najpotpuniji izraz Crnjanskog i njegove ideje. Ljudi, priroda, uspomene, daleki predeli i najskrivenija osećanja pripadaju istoj mreži. Ono što se dogodi ovde odjekuje negde daleko. Ništa nije sasvim odvojeno. Dnevnik o Čarnojeviću je mnogo više od romana o ratu. Rat je u njemu stalna, zaglušujuća pozadina, muzika sveta koji se raspada. Nasuprot toj buci stoji unutrašnja potraga za smislom, mirom i prostorom u kojem ljubav, priroda i sećanje još mogu da opstanu. Svet prestaje da bude skup činjenica i postaje prostor tajanstvenih dodira, daljina i neobjašnjivih veza.

Zbog toga se Dnevnik o Čarnojeviću ne čita samo kao priča. On se doživljava kao muzika. Kao niz slika koje ostaju u pamćenju. Kao knjiga o lišću, ljubavi i nebu, kroz koju neprestano odjekuje pitanje kako sačuvati ljudskost u vremenu kada svet gubi smisao.

Gotovo jedan vek kasnije, Crnjanski i dalje zvuči iznenađujuće savremeno. Jer velike knjige ne prate svoje vreme. One ga pretiču.