Čile noću Roberta Bolanja je hronika zla, svedočanstvo čoveka koji se u jednom trenutku pita zašto intelektualna elita i dalje piše poeziju, slika ili diskutuje o finesama avangardnog teatra dok hunta muči ljude u podrumima. . .

Tokom jedne jedine noći, otac Sebastijan Urutija Lakroa, čileanski sveštenik, pripadnik Opusa Dei, književni kritičar i osrednji pesnik, iznova proživljava neke od presudnih događaja svog života. Uveren da umire, u grozničavom bunilu pred njim se pojavljuju razni likovi, stvarni i izmišljeni, u obličju ledenih čudovišta.

„ . . . Umesto da krene hodnikom koji je vodio desno, krenuo je levo, zatim je nabasao na drugi hodnik, spustio se nekim stepenicama i, pre nego što je znao gde se nalazi, obreo se u podrumu. Kuća je zaista bila velika: prava ukrštenica. Stvar je u tome što je prošao kroz različite hodnike i vrata, i naišao na mnoge prazne sobe, ili odaje pune ambalaže, i na ogromne paukove mreže koje je Araukanku uvek mrzelo da počisti. Na kraju je stigao do najužeg hodnika u kući i poslednjih vrata, koja je otvorio. Video je neku vrstu metalnog kreveta. Uključio je svetlo. Na ležaju je bio nag čovek vezanih ručnih i nožnih zglobova. Izgledao je kao da spava, ali to je bilo teško utvrditi, budući da su mu i oči bile vezane. . . “