Može li svako postati genije?

Krajem 19. veka imigrant iz Ukrajine iskrcava se u Njujorku, gde se sa svih strana slivaju svi oni pristigli odnekud gde su bili niko, u nadi da dolaze negde gde će (ponovo) biti neko. Sve što ima ostaviće za sobom u ime novog početka. Rekao bi možda clean cut, da u to vreme zna engleski. Ali ne zna. Zato zna tuce drugih jezika, matematiku, logiku, istoriju, fiziku, biologiju. Zna verovatno ama baš sve, osim osnovnih normi međuljudskog ophođenja i socijalizacije. U stvari zna i to, ali ga ni najmanje nije briga da traći vreme na manire i formu, kada ima daleko važnija posla: da čovečanstvo oslobodi gluposti, rata, pokornosti, straha, sopstvenih granica. I to obrazovanjem. Jer samo ono što nosi u glavi i duhu čoveku niko nikada ne može oduzeti.

Vilijam Sajdis

I prilično mu dobro ide taj podvig. Toliko dobro da će godinama kasnije, kada više ne bude morao da dâ kaput u zalog za avansnu dnevnicu i kada ne bude obijao pragove fabrika u potrazi za brzim poslom, na sopstvenom sinu isprobavati svoju metodu za odgoj genija. Dugoročni, doživotni eksperiment u krugu porodice, otvoren za javnost da pomno prati napredak i divi se. To takođe ide dobro za pojmove eksperimenta, sve dok sin ne počne da shvata da mu za sve ono što zna i ume, a možda i ne bi trebalo da zna i ume, nedostaje mnogo više onoga što ne zna i nije iskusio, a trebalo bi da jeste. Otac je sumanut i sumanuto komičan u svojoj nehajnosti prema svetu; uostalom, ne može neko ko toliko brine o dobrobiti čovečanstva sad još i da mari za pojedinačne ljude. Sin je duboko tragičan i usamljen čovek kog će slomiti banalnost svakodnevice. Jer ne može matematika četvrte dimenzije da se poredi sa jednom šetnjom oko jezera.

Klaus Cezar Cerer

Zvuči kao vrlo ozbiljna priča, jer tako izuzetan život jeste ozbiljna stvar. Svaki je život ozbiljna stvar. Ali daleko od toga da je ovo dikensovska fabrička elegija na američki način. I nije ni porodična saga u maniru Tomasa Mana, iako obuhvata dve generacije Sajdisa. Klaus Cezar Cerer ima svoj glas, svoj manir, svoj pristup. Moderan, dinamičan, pun humora, pun apsurda, pun naboja i elektriciteta u vazduhu, pun duha. To je pripovedač koji će u nekad pola, nekad dve, nekad tri rečenice stvoriti čitavu panoramu, pejzaž, pokretnu kulisu pred kojom se odigravaju dve drame, spoljašnja i unutrašnja. Ali ovo nije jedna od onih priča u kojima se čitalac prepoznaje po nekakvom duhovnom srodstvu. Ovo je tuđa priča, priča onog drugog i drugačijeg od nas i to, između ostalog, i jeste magija književnosti – ne da uvek i samo postavi pred nas ogledalo, nego da razvije u nama i osećaj za ono izvan nas samih. (Ruku na srce, ako zaista pomislite da ste kao Boris ili Vilijam, stvarno ćemo morati da porazgovaramo.) Ali je i priča jednog vremena. Ko zna šta bi od cele ove porodice bilo da ne govorimo o Americi na prelazu vekova, pa sve do Drugog svetskog rata. Da nije bilo progona; da nije bilo talasa imigracije trbuhom za kruhom; da nisu nove naučne discipline, sulude i genijalne, nastajale i nestajale preko noći; da jedan od najvećih naučnih i tehnoloških skokova nije poslužio za razvoj oružja kakvo do tada nije bilo poznato čovečanstvu; da propaganda nije eksplodirala kao nar kad se raspukne; da nepoznata pošast nije kosila ljude kao vlati trave; da potpuni finansijski krah nije pokrenuo lavinu gladnih, promrzlih, bez dojučerašnjeg krova nad glavom; da ta lavina nije narasla u vojsku spremu da se udruži i bori za sopstvena prava i dostojanstvo; da gradovi nisu nicali kao pečurke tamo gde je iz naftnih bušotina kuljalo bogatstvo; da novi rat nije pokazao kako se i čisto naučno saznanje može po potrebi upregnuti; da nije, da nije…

Ovo je kao kada zasednete i zapričate se s nekim, pa otvorite flašu nečega, pa onda i drugu, jer je sada već nemoguće prekinuti, nemoguće stati, priča je takva da mora da se ispriča i mora da se čuje. Verujte mi na reč, ipak sam ja mesecima svaki dan provodila sa Sajdisima. I volim ih kao najrođenije. Onako da bih ih istovremeno i zagrlila i opalila svakom po koji urazumiteljski šamar.

Autorka teksta: Jelena Pržulj

Roman Genije u divnom prevodu Jelene Pržulj možete nabaviti na linku ispod.
Uz kod lovingbadhairdays ostvarite i dodatnih 15% popusta! 🙂

Genije (Klaus Cezar Cerer)