KIOSK (br.1) Samo da prelistam…

KLIMATSKA FIKCIJA U JUGOSLOVENA

Žanrova nikad dosta; da li se oni prirodno uspostavljaju, da li ih kritika naknadno utvrđuje, ili ih diktira tržište uvek gladno novih naziva za stare stvari, u svakom slučaju, oni su tu. Tako se, još davnih dana, krajem devetnaestog veka, začeo novi pravac naučne fantastike: klimatska fantastika (klimatska fikcija), od milja zvana klaj-faj (cli-fi). Startovao ga je, naravno, Žil Vern, konkretizovao Lorens Mening, a popularizovao Dž. G. Balard s još gomilom ljudi od pera; a da bi tek pre desetak godina naučna fantastika koja tematizuje klimatske promene i bila nazvana „climate fiction“.

Balard je započeo književnu karijeru upravo s dva SF romana koji problematizuju klimatske promene: Vetar niotkuda (The Wind from Nowhere) i Potpoljeni svet (The Drowned World). Potonji je izašao 1962. godine, a objavljen je u jugoslovenskoj ediciji „Kentaur“ (1976).

Maltene u isto vreme, na drugom kraju Evrope, jugoslovenski pisac Erih Koš izdaje roman „Sneg i led“, a koji je doživeo reizdanje u istoj „Kentaurovoj“ ediciji 1977, kad je od „satire“ transformisan u naučnofantastično delo.

Erih Koš započinje „Sneg i led“ kratkim dokumentarističkim uvodom o poslednjem ledenom dobu, kao i predviđanju da se novo ledeno doba desi u bliskoj budućnosti. Međutim, ne smešta radnju u budućnost, već napada sadašnjost s nadnaravnom pojavom: ledeno doba se preko noći pojavilo i zauzelo SFRJ.

Već u prvim redovima knjige, Koš namiguje čitaocu da ledeno doba o kojem priča ima pre svega veze s Hladnim ratom, ali što se čitalac dalje probija kroz smetove i što dublje gazi u celac koji pisac stavlja pred njega, to mu postaje jasnije da se tu ne radi isključivo o satiri ili prvoloptaškoj političkoj paraboli, već da pisac priča o društvu čije su se ideologije i dogme našle na opakoj probi usled nečega čime čovek još uvek nije uspeo da ovlada: prirodom.

Koš uvodi sijaset likova: od običnih ljudi i bezimenih prolaznika, do sitnih činovnika i političara. Iako su neki počašćeni imenima i titulama, „Sneg i led“ ostavlja utisak kolektivnog lika, odnosno jednog društva prikazanog kroz njegove razne varijante, a sve u cilju problematizovanja aktuelnih tema: porodičnih odnosa, individualnosti i koletkivizma, političkih sistema, neravnopravnost između klasa, međudržavnih konflikata i odnosa čoveka prema prirodi.

Košova knjiga je, čini se, pojedena od strane stvarnosne proze tog vremena, a ni njeno ponovno izdavanje i pokušaj drugačijeg plasmana petnaestak godina kasnije nije joj doneo previše interesovanja kod publike i kritike.

Međutim, možda je baš sad pravo vreme da se čita „Sneg i led“, jer u mnogome može da nam pomogne u razumevanju sve strašnije studeni koja steže svet. Južna Koreja samo što je potpisala ugovor s Rusijom o zajedničkom projektu izgradnje nuklearnih elektrana u Egiptu, Nemačka se u sumanutom menjanju politke glede nuklearne energije ipak vratila nuklearkama, a sve da bi koliko-toliko utekla uticaju Istoka, svet je u iščekivanju novog velikog rata, a mediji ne prestaju da iznenađuju tvrdeći čak da bi nuklearni rat malog obima mogao da uspori globalno otopljavanje. Realnost još jednom pobeđuje svaku fikciju, pa i klimatsku.

Koš u „Snegu i ledu“ citira narodnu poslovicu: Ne pada sneg da pomori svet, nego da svaka zverka svoj trag pokaže. Izgleda da će naše generacije ostaviti brojne duboke otiske pune krvi i smeća.

Miloš K. Ilić