KIOSK (br. 11) Samo da prelistam…

KUPINDO NAŠ NASUŠNI

Bilo je to u vreme kad je čovek mogao da poseduje običan mobilni, a da ga odmah ne etiketiraju kao dilera ili tehnoskeptika; mlađani 21. vek tek što se raspištoljio u svojoj prvoj deceniji, svašta je bilo moguće.

Tako sam u neki zimski dan sličan današnjem, cunjao kiber prostorom u potrazi za knjigama.

Stara izdanja često zaboravljenih autora, ili barem dovoljno neinteresantnih današnjim izdavačima da zavrede „reprint“, obično sam nabavljao na buvljaku u Pančevu, po antikvarnicama a la „Dveri“, ili od uličnih prodavaca kao što su monopolisti iz ulice Hiljadutrista kaplara i ispred Filološkog, ili od nesretnika koji bi katkad u pančevačkom parku rasprostrli desetak knjiga na klupu i prodavali ih budzašto.

Mislim da me je na pretraživanje knjiga po internetu, poglavito kupindu, najviše nateralo i zadržalo u tome sličan hip koji se javljao i na gorenaznačenoj buvljoj pijaci; taj poriv je sličan onom u žednog alkosa: probudiš se nedeljom ranom zorom, lomiš se da li da odeš na buvljak ili ne, brojiš kintu u novčaniku, razmišljaš da li sve da poneseš ili da se „ograničiš“ samo na ovu ili onu svotu, a onda te, taman kad si se uhvatio za kvaku da pođeš, preseče misao – šta ako baš danas nabasaš na jefitnog celovitog Prusta ili dovoljno sabrana dela Dimitrija Tucovića koja si već merkao, ili na nešto što ne možeš ni da zamisliš da ti treba?

Šetanjac do buvljaka je borba sama po sebi jer vreme odmiče, možda su ljudi već razgrabili šta je valjalo; meriš i mozgaš s koje strane prići velikoj pijaci koja se rasplasti oko goleme raskrsnice i poput reke koja je nadišla svoje korito proširi svuda unaokolo, po okolnim uličicama i na svakoj slobodnoj travanto-zemnoj površini, oko puta ka Novom groblju.

Najzad, stigao si i počinješ da riješ po kamarama razbacanih knjiga po ceradama, ćebadima ili prosto prosutih po travi i zemlji, mokrih od rose ili ko zna čega; ali brzo se izdižeš nad gađenje koje vlažne knjige izazivaju – pa šta ako su ih zapišale mačke i grickali pacovi – i nastavljaš da preturaš po njima, ne tražeći ništa manje nego Sveti gral koji može biti neka knjiga iz „liste želja“, a može biti i iznenađenje koje ti je sudbina priredila, a za koje nisi ni znao da ti treba.

Pošto protabanaš sve, a vetar te dobrano produva, ili sunce fino isprži kao poslednji krompirić, vraćaš se kući sav izduvan, ali srećan jer u ruci nosiš barem jednu knjigu, makar i neki knjižuljak koji si uzeo „na silu“, čisto da se ne vraćaš praznih šaka.

Sva ta uzbuđenja, očekivanja i bojazni, osećaj krivice što nešto ipak nisi kupio, ili što nešto jesi kupio, a u dubini duše znaš da ti ne treba i da nikad nećeš pročitati, sve se to vrlo dobro uklapa i u www čudesu zvanom kupindo.

Na sajt uvek upadnem neulogovan, čisto da „proverim“ da li je neka knjiga dostupna, kolika joj je otprilike cena, da li se razlikuju prevodi novog izdanja i starog, kakve su korice…

Izgovori se završavaju kad shvatim da knjiga ima više nego fer cenu, ali ni to nije kraj mog smoobmanjivanja, već se onda dam u detaljnu pretragu, upoređujući cene i stanje knjige, sve tražeći prodavca koji je u mojoj „blizini“, kako bih, daj Bože, izbegao plaćanje poštarine i smaranje sa uplatnicama.

Pošto se dobrano ubedim da je izvesna knjiga vredna 200, 300, 400, 500+, dinara, a to se desi tako što prvo razmislim koliko bi možda koštala u nekoj od antikvarnica, gde su cene uvek malo više, ali onda sračunam i tu poštarinu, pa opet vagam, a sve da bih na kraju, vazda, kliknuo na zeleno dugme „ulaz“ i tako pristupio svom nalogu, zatim klikćući nervozno na dugme „kupi“ jer tu se uvek javi slični osećaj onom s buvljaka: a šta ako je neko kliknuo pre mene?

Kad se buka oko svih tih silnih odluka u glavi smiri, nastupi ili ravnodušnost, ili osećaj krivice jer, realno, nije mi ta knjiga toliko preko potrebna; a još ako sam, pregledajući nepregledne stranice kupinda naleteo i na „dodatne“ knjige koje mi kobajagi po svaku cenu trebaju, pa i njih kupio jer su „jeftine“, krivica je neminovna. Ali, i drugi su odavno pisali o potrošačkom društvu, pa da ne davim.

Bitna razlika između kupinda i buvljaka (ili nekog drugog pomenutog načina opskrbljivanja starim knjigama) jeste ta što kupindo u mnogome umanjuje direktnu komunikaciju s ljudima: vi uplatite novac, oni vam pošalju knjigu poštom, razmene se tu imena i prezimena, pa i adrese kao i brojevi telefona, ali cela stvar ostaje poprilično „anonimna“. Ipak, zabava počinje kad se odlučite na opciju „lično peruzimanje.“

Prvi takav događaj zadesio me je na samom početku, u tim prvim godinama novog veka, a pošto sam na kupindu koji je tad isto tako bio mlad i naivan, uspeo da se registrujem kao Rejmond Karver. Našao sam se s likom, kao i svaki turista, ispred „konja“, a on je sa kiselim smeškom na licu prokomentarisao: „Drago mi je što imam priliku da upoznam davno mrtvog pisca.“ Nedugo zatim me je nazvala neka fina žena koja radi za kupindo, sve sa rečima: „Dobar dan, gospodine Karver.“, a da bi već u narednoj rečenici (ili posle zareza) dodala kako bi bilo dobro da, ako već nisam, ipak koristim svoje pravo ime i prezime jer kupindo to zahteva. Ipak, bila je profi; sve vreme mi je davala pravo da se, možda, zovem Rejmond Karver.

Iako mi je prijalo da makar i na te bliceve budem američki kratkopričaš, poslušao sam ženu s druge strane „žice“, nastavljajući da opštim s kupindovcima koristeći se imenom iz lične karte.

Uglavnom su to sredovečni ljudi, ili malo stariji, koji su shvatili da im silne knjige po policama samo skupljaju prašinu, ili da od njih ne mogu da u podrum smeste neke bitnije stvari poput bicikala, zimnice i pecaroških alatki, pa ih rasprodaju „ispod cene“, a što im dobro dođe za koje pivce, paklu cigareta, ili ako su strpljivi i štede, čak i za zloglasni info stan.

Među njima ćete sresti razne interesante ljude: kao na primer čoveka koji zaista misli da jedan dinar danas nešto može da vam donese, pa se vrlo ponizno izvini što nema da vam ga vrati; ili tipa koji na ganc nove stripove koje je kupio od vas vrlo povoljno, ipak ima da doda kako nisu „nekorišćeni“ (kako ste ih označili na sajtu), već da se vidi da su prelistavani, pa vas onda pola sata davi o otiscima prstiju na stranicama; ili ćete nabasati na druge kolege, u mom slučaju pisce, a koji će sve vreme rogačiti oke i smeškati se, u nadi da ćete ih osloviti imenom jer razume se da smo se prepoznali, pa da ćete im reći kako znate ko su…

Pored epizode „Karver“, najdraže kupindovanje mi se desilo prošlog leta. Dogovorio sam se s čovekom da se nađemo na železničkoj stanici Tošin bunar. Došao sam, kao i uvek, malo pre vremena, i poslao liku poruku da sam jedini čovek sa biciklom na stanici. On mi je odgovorio taman kad sam video kako, limijerovski, voz polako ulazi u stanicu, ali pre nego što sam shvatio šta se stvarno dešava, video sam kako oniski čovek istrčava na udaljenim vratima kompozicije i trči ka meni. Postalo mi je jasno da će verovatno zbog mene propustiti da se ukrca na liniju iz koje je ispao, pa sam brzo izvukao pare iz džepa i kao štafetu ih podigao ispred sebe, a on je, bez reči, dojurio do mene, i kao spretni trkač zamenio novac knjigom, i u poslednjem trenutku uspeo da se odbaci o metalne stepenike i tako završi u vagonu, baš u trenutku kad su se vrata zatvarala.

Za nekog poput mene, ko nije vičan ekstremnim sportovima, nego više voli da svoje „trilere“ traži uranjajući u štrokave hrpe knjiga iz kojih, možda, vreba baš ta jedna knjiga koja mu uvek nije trebala, ovakvi događaji su zlata vredni jer i samoj knjizi daju jednu novu „vanknjiževnu“ dubinu koju dostavljena od strane poštara ili prosto ubrana sa police neke od sterilnih knjižara nikad ne bi imala.

Živele stare knjige, živeli sumanuti prodavci iz antikvarnica i dubioznih dubina interneta!

Miloš K. Ilić rođen je 1987. godine, u Pančevu. U rodnom gradu je pohađao osnovnu i srednju školu. Studirao je dramaturgiju na FDU.

Izdao je zbirke pripovedaka „Priče o pivu“ (Laguna, 2008) i „Umorni kao psi“ (Partizanska knjiga, 2017).

Dobitnik je nagrade „Edo Budiša“ (2018) za zbirku priča „Umorni kao psi“.

Radio je kao dramatrug na predstavama „Mizeri“ (Atelje 212) i „Tačka ključanja“ (premijera SKC Beograd), čiji je i autor. Diplomska drama „Čovek bez mase“ izvedena je 2013. godine na Ex Teatar Festu, u Pančevu.

Za Radio Beograd napisao je radio drame: „Ruka“, „Rat“, „Smrt Kraljevića Marka“, „Metak u mrak“, „Rabadžije“, „Trči“, „Lotrek“, „Po zanimanju Očivad“, „Slepi“, „Lotreamon“, „Ogledala Danice Marković“, „W.“

Objavljivao priče u časopisima: „Polja“, „Koraci“, „Ruko­pisi“, „Kvartal“, „BUNKER“, „NIN“, „Trag“, „SENT“, „Dometi“, „Zlatna greda“, „Prosvjeta“, strane.ba, eckermann.org.rs; kao i u antologijama „Gavrilov princip“ (2014) i „Pre vremena čuda“ (2020)