„Tada pogleda Bog sve što je stvorio, i gle, dobro beše veoma. I bi veče i bi jutro, dan šesti.“ (Knjiga postanja 1:31)

Prvi deo romana bavi se prelaskom preko Albanije 1915. godine. Glavni junak, Stevan Papa-Katić ima sedamnaest godina, isto koliko je i Rastko Petrović imao kada je sa srpskom vojskom i narodom prešao albansku golgotu. Iza junaka i pripovedača naslućujemo pisca koji meša oblike i romansira uspomene na događaje čiji je očevidac i učesnik bio.

Kada je 1934. godine rukopis predstavljen izdavaču, izdavač je tražio izmene rukopisa, kako to Marko Ristić svedoči, zbog „odviše mračnog i za srpsku vojsku, tobože nezgodnog prikazivanja albanske tragedije“ i rukopis je vraćen piscu nazad u Ameriku. Drugi deo romana odvija se baš u Americi, dvadeset godina nakon prelaska preko Albanije, u kome pisac postavlja pitanje odsustva čoveka u kapitalističkom društvu. Sticajem okolnosti, roman izlazi tek 1961. godine, dvanaest godina nakon piščeve smrti.

„Bežao je kroz Albaniju, gde je jeo hleb od buđi i gde se grejao o tuđe pleći… Mogao si ubiti čoveka a da ne odgovaraš, mogao si umreti a da se niko na tebe ne obazre… Video je ljude koji su od gladi, mučenja, očajanja, prestali pripadati ljudskom rodu, one koje su bacili u reku i one koji su već truleli. Video je hiljade svojih vršnjaka kako besciljno promiču kroz maglu, i kako svaki čas ostavljaju za sobom iznurene drugove da umiru na drumu…“