KIOSK (br. 13) Samo da prelistam…

 

ODLAZAK U BIOSKOP

 

– Dobar dan.

– Dobar dan.

– Dve karte molim vas…

– Za koji film?

– Za „Film“.

– Dve karte za „Film“. U redu. Da li želite „ljubavno mesto“?

– Ne razumem.

– „Ljubavno mesto.“ Pogledajte na ekranu. To su vam dva mesta, jedno pored drugog, bez naslona za ruke.

– Brate, ovo mi je mama.

– Izvinite.

– Nema veze. Da li imate neka mesta u sredini.

– Sve je rezervisano.

– Ali bioskop je prazan.

– Imamo ova „ljubavna mesta“, ona su u sredini.

– A ova su sva ostala zauzeta.

– Rezervisana.

– Dobro, dajte ta ljubavna.

– Jedno „ljubavno mesto“. Da li želite nešto uz karte?

– Kako to mislite?

– Imamo sjanu akciju, srednje kokice + malo piće po želji za samo toliko-i-toliko dinara.

– Ja ću velike kokice. Mama, hoćeš ti nešto?

– Male kokice.

– Jedne velike i jedne male kokice.

– Više vam se isplati da oboje uzmete srednje kokice, onda možete da uzmete i piće koje je praktično džabe, a imaćete istu količinu kokica.

– Šta znači praktično džabe?

– Umesto toliko dinara, to vam ispadne toliko dinara.

– Mama? Dobro, dajte nam dva puta srednje kokice i dve vode.

– Vode se posebno naplaćuju.

– Ne razumem.

– Vode ne potpadaju pod piće. Uz kokice na akciji možete da uzmete sok-1, sok-2, sok-3 ili sok-4.

– A zašto ne možemo vodu?

– Možete, ali se ona dodatno naplaćuje.

– Dobro, nebitno. Uzećemo dva puta srednje kokice i dve vode.

– U redu, dva puta srednje kokice na akciji i dve vode. Koje ćete sokove uz kokice?

– Nećemo sokove, uzećemo samo vodu.

– Ali onda kokice nisu na akciji.

– Možemo li da se pravimo kao da smo uzeli sokove, a da nam naplatiš akciju samo za kokice?

– (Ispod glasa.) Buraz, snimaju me na kameri sve šta radim, moram da ti dam i sokove.

– Dobro, onda dva soka-1 uz te kokice.

– Da li želite još nešto? Možda da se zasladite uz čokoladicu-1 ili čokoladicu-2?

– Ne, samo kokice i vodu.

– Dobro, da li je to onda to?

– Jeste.

– Samo da proverim. Dve karte za „Film“, dva puta srednje kokice na akciji + sok-1 i dve flašice vode.

– Predomislila sam se, ja ću ipak samo sok uz kokice.

– U redu. Nije problem. To je sve ukupno toliko dinara.

– Kako toliko dinara? Koliko kokice?

– Kokice na akciji su toliko.

– A voda?

– Toliko.

– Koliko su onda karte.

– Toliko.

– Na sajtu je pisalo da su karte toliko.

– Karte su toliko za obične projekcije. Ali ovo je 4D projekcija.

– Mi bismo da gledamo običnu projekciju.

– Obična projekcija je samo prestupne godine.

– Ali nama se gleda običan film, u 2D-u.

– Žao mi je, ova godina nije prestupna.

– I koliko je dodatno za 4D?

– Toliko.

– Ali to je i dalje više nego toliko!

– To je zato što je ovo projekcija u četiri dimenzije sa dodatnim ekstraktima.

– Šta su ti ekstrakti?

– Za vreme projekcije ćete moći da osetite i miris filma.

– Ne razumem.

– Ispod sedišta su mali ventili iz kojih se otpušta miris u određenim scenama, kako bi se gledaoci još više povezali sa onim što gledaju na ekranu.

– Ali mi ne želimo da mirišemo film, već da ga GLEDAMO!

– Hoćete onda običan 4D?

– Šta je to?

– Isto što i 3D, ali vam se drmaju sedišta, što dodatno pojačava napetost određenih scena.

– Znači nema 2D?

– Tek za četiri godine.

– A običan 3D?

– To ima.

– Onda dve karte za običnu 3D projekciju.

– Važi. To vam je toliko dinara.

– Kako sad toliko?

– 2D + 3D + naočare + porez na budale + film koji traje duže od 2 sata se dodatno naplaćuje toliko.

– Koliko traje ovaj film?

– Dva sata i dva minuta.

– I zbog ta dva minuta ćete da nam naplatite toliko?

– Neću ja, već bioskop.

– O, jebem ti!

– Ne psuj! Daj čoveku pare, pa da uđemo u salu. Neću da propustim trejlere.

– Ne brinite, gospođo, film počinje za pet minuta, a pre trejlera idu reklame od desetak minuta.

– Je l‘ naplaćujete i reklame?

– Ne, one su gratis.

– Dobro i koliko je to onda sve ukupno?

– Vaš račun je milion dinara.

– Evo, izvolite.

– Hvala. Evo i kokice + sok-1 + jedna flašica vode.

– Hvala.

– Hvala vama. I uživajte u filmu!

 

 

Miloš K. Ilić rođen je 1987. godine, u Pančevu. U rodnom gradu je pohađao osnovnu i srednju školu. Studirao je dramaturgiju na FDU.

Izdao je zbirke pripovedaka „Priče o pivu“ (Laguna, 2008) i „Umorni kao psi“ (Partizanska knjiga, 2017).

Dobitnik je nagrade „Edo Budiša“ (2018) za zbirku priča „Umorni kao psi“.

Radio je kao dramatrug na predstavama „Mizeri“ (Atelje 212) i „Tačka ključanja“ (premijera SKC Beograd), čiji je i autor. Diplomska drama „Čovek bez mase“ izvedena je 2013. godine na Ex Teatar Festu, u Pančevu.

Za Radio Beograd napisao je radio drame: „Ruka“, „Rat“, „Smrt Kraljevića Marka“, „Metak u mrak“, „Rabadžije“, „Trči“, „Lotrek“, „Po zanimanju Očivad“, „Slepi“, „Lotreamon“, „Ogledala Danice Marković“, „W.“

Objavljivao priče u časopisima: „Polja“, „Koraci“, „Ruko­pisi“, „Kvartal“, „BUNKER“, „NIN“, „Trag“, „SENT“, „Dometi“, „Zlatna greda“, „Prosvjeta“, strane.ba, eckermann.org.rs; kao i u antologijama „Gavrilov princip“ (2014) i „Pre vremena čuda“ (2020)