Napisan kao monolog u jednom izuzetnom, neprekinutom pasusu, Gubitnik je briljantna meditacija o uspehu, neuspehu, genijalnosti i slavi.

Jedan od Bernhardovih najhvaljenijih romana, Gubitnik, zasniva se na izmišljenom odnosu između pijanističkog virtuoza Glena Gulda i dvojice njegovih kolega sa studija, koji se osećaju primoranim da se odreknu svojih muzičkih ambicija suočeni s Gouldovim neuporedivim genijem. Jedan od njih izvršava samoubistvo, dok se drugi, opsesivni, duhoviti i samoironični pripovedač, povlači u anonimnost.

Tomas Bernhard bio je jedan od najoriginalnijih pisaca dvadesetog veka. Po formalnoj inovativnosti može se meriti sa Beketom i Kafkom, njegov ogorčeni, zajedljivi glas priziva Fjodora Dostojevskog, ali njegov dar za britku, liričnu i provokativnu prozu neuporedivo je jedinstven.

Pogledaj ostale romane Tomasa Bernharda ovde.

Izbor iz romana:

„Hteo je da bude umetnik, nije bio zadovoljan s tim da bude umetnik života, iako je upravo taj pojam sve ono što nas čini srećnim ako smo vidoviti. . . “

„[. . .] Glena sam, što je čudno, upoznao na brdu Menhsberg, brdu mog detinjstva. Istina, video sam ga još ranije u Mocarteumu, ali nisam prozborio s njim ni reči sve do ovog susreta na brdu Menhsberg, koje se može zvati i brdom samoubistva, jer je savršeno pogodno upravo za samoubistvo, i s njega svake sedmice bar tri ili četiri puta ljudi skaču u dubinu. Samoubice se voze liftom u unutrašnjosti brda do vrha, pređu nekoliko koraka i bacaju se dole u grad. Oni koji su se razbili na ulici uvek su me fascinirali, i ja sam se lično (a inače i Verthajmer!) veoma često peo gore na Menhsberg, ili se vozio gore s namerom da se bacim u dubinu, ali se nisam bacio u dubinu (kao ni Verthajmer!). [. . .]“

„[. . .] U stvari, mi želimo da budemo klavir, rekao je, želimo da budemo klavir a ne ljudi, doživotno želimo da budemo klavir a ne čovek, bežimo od čoveka koji smo, da bismo se sasvim pretvorili u klavir, što, međutim, ne može da uspe, u šta mi, međutim, ne želimo da verujemo, govorio je. Idealan klavirista (nikada nije rekao pijanista!) jeste onaj koji želi da bude klavir, i ja samom sebi svakog dana kažem, čim se probudim, želim da budem stenvej, ne čovek koji svira na stenveju, hoću da budem sâm stenvej. Ponekad se ovom idealu približimo, rekao je, približimo mu se sasvim blizu onda kada mislimo da smo već poludeli, na putu u navodno ludilo, čega se najviše bojimo. [. . .]“