Zapitamo li se zašto čitati Anđelu Karter, ubrzo ćemo se naći pred srodnim pitanjem: zašto uopšte čitati bajke? Bajkovne predstave odavno prate čoveka i za to silno vreme u njima se sabralo toliko toga što znamo o svetu, ali i ono što samo naslućujemo da znamo o sebi. U bajke je utisnuto kulturno nasleđe koliko i kolektivno nesvesno; one svedoče o našim nahođenjima i potrebama, onda i o našim gresima i strahovima.

Priče iz Krvave odaje su u tesnoj vezi sa mitovima, legendama ili folklorom kao ishodištima čovečanstva. Iako se naslanjaju na bajke koje većina pamti iz detinjstva, ove priče odlaze korak dalje u čitanju simboličke sprege između stvarnosti i uobrazilje. Karterova Crvenkapi i Vuku, Lepotici i Zveri ili Mačku u čizmama daje mogućnost izbora, krojenja jedne nove sudbine, makar ona katkad bila i surovija. A može li, zaista, dobro poznata priča doneti išta bolje od toga da nas, ne gubeći sebe, iznenadi i zahvaljujući neočekivanim, čarobnim ili duhovitim pripovednim iskoracima postane nešto drugo?